Priča o agnostičkoj savesti

Dođe takvo vreme kada predsednik „države“ koja se nalazi na putu ka članstvu u EU od obilaska ožalošćenih porodica stvara instagramski „kontent“, u Gavrila Principa maskirani ovisnici o opijatima za kilo evra glume ogorčene slučajne prolaznike i urlaju na univerzitetske profesore koji troše svoje vreme i narušavaju zdravlje braneći grad od uništenja, a zaključni film Klinta Istvuda mukom pronalazi put do bioskopskih sala.

Šta nam se to desilo, lokalno, globalno i nadasve univerzalno?

Valja biti precizan pa navesti da Istvud nije obznanio da je „Porotnik br. 2“ („Juror #2“), četrdeseti film koji je kao reditelj potpisao, zaista i poslednji.

Ne bi to bilo u njegovom stilu, ali s obzirom da ima 94 godine biologija bi konačno mogla da stane na put bezgraničnom optimizmu i porivu za radom.

Posledično, osobe koje odlučuju o načinu predstavljanja filma publici valjalo je da to uzmu u obzir, a one su zaključile da se radi o delu vizuelno neambiciozne, polutelevizijske forme kojem je mesto na striming servisima; ne bih odbacio ni da je nedostojan tretman došao i kao posledica ideološke nepodobnosti, koliko god da je Istvud republikancima naklonjeni libertarijanac starog, najfinijeg kova, a ne nekakva ilonmaskovska zeitgeist kreatura (na koncu, 2020. godine je podržao jednog od kandidata na demokratskim predizborima).

Činilo se da je onda Istvud, ili pre njegova intimna produkcijska firma, na gotovo porodičan način naseljena ljudima sa kojima ima višedecenijsku saradnju, uticala da se „Porotnik br. 2“ ipak diskretno pošalje i u bioskope (verovatno u cilju oskarovskog legitimiteta), da bi se sve završilo korporacijom koja skriva podatke o gledanosti da ne bi „sramotila rediteljevo veliko ime“.

Kakvu američku gledanost uopšte može da ima ako se prikazuje u 35 sala?

U Evropi je, očekivano, stvar stajala drugačije i „Porotnik br. 2“ je uredno prikazan u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Nemačkoj…

No, u Srbiji nije, i deluje da neće ni biti, mada je moguće da je neki distributer doneo pogrešnu odluku da ga, bajatog, sačuva za FEST.

Opet, Istvud do tada možda i umre, što bi se pozitivno odrazilo na prodaju ulaznica.

Ružna vremena.

Prethodno gunđanje bilo bi bespredmetno da „Porotnik br. 2“ ne pripada kvalitativno boljoj polovini (možda i trećini) Istvudovog opusa, što efektivno znači da mora imati rezervisano mesto na listama najboljih filmova 2024. godine.

Po američkim medijama ima već prilično glasova koji nadležne pitaju, „mamlazi, šta vam bi?“; ali dosta s tim, i pozabavimo se konačno samim filmom.

Džastin Kemp (za Oskara viđeni Nikolas Holt, u nekom pravednijem svetu od ovog našeg) momak je za primer – finansijski neugroženi novinar/kolumnista lokalnog dnevnika, brižni muž i budući otac.

Dobija poziv da obavi porotničku građansku dužnost i – pošto je momak za primer – ne učini ništa tokom odabira porotnika da bi je izbegao navođenjem lažnih predubeđenja ili informisanosti o slučaju koje bi donele neobjektivnost (novinar je, pa bi to moglo biti lako prihvaćeno).

Sam slučaj deluje jednostavno: tetovirani dripac je, posle par godina osvedočeno toksične veze, ubio svoju devojku (igra je Istvudova ćerka Frančeska – nikako iz nepotističkih razloga, pošto svakako poseduje glumačku sposobnost da prizove crv sumnje) neidentifikovanim tupim predmetom.

Sam čin niko nije video ali deluje da se ništa drugačije nije moglo desiti.

Međutim, od prvih podataka, tj. mesta i vremena zločina, Džastin shvata da je upravo on te večeri izašao iz birtije, seo u kola i posle par stotina metara vožnje po gustom pljusku udario nešto za šta je tada – zbog obližnjeg saobraćajnog znaka – zaključio da je morao biti jelen.

Istvud nam istinu o slučaju otkriva najbrže što je mogao, čime „Porotnika br. 2“ pretvara u sledeći u nizu njemu omiljenih agnostičkih moraliteta, više srodnih Bergmanu nego trilerskoj zabavi (pri čemu, ili baš zbog toga, jesu zabavni u svakoj replici ili uznemirenom pogledu).

Tako, identifikujemo se sa antijunakom, čovekom koji želi da postupi ispravno dok njegov superego obavlja polovični posao.

Naime, nekoliko godina unazad je bio težak alkoholičar, sklon saobraćajnim nezgodama, te bi apsolutno priznanje dovelo do meseca ili godina borbe da mu sistem poveruje da te večeri nije pio već odsedeo sa čašicom na stolu, uspešno se izborivši sa svojim demonima.

A trudna žena, ona koja ga je prihvatila kada je bio na samom početku izlečenja?

Kako sme to da joj priredi?

Sam sistem je, pak, oličen u tužiteljki (Toni Kolet; nije zgoreg setiti se filma „Sve o dečaku“ u kojem je bila majka Holtovom naslovnom junaku) namerenoj da putem presude bednom nasilniku načini sebi dobar marketing – jer, bliže se izbori za državnog tužioca.

Ona, stoga, daje sve od sebe, optuženi ima umešnog ali poslom preopterećenog javnog branitelja, i jedino je ostalo da Džastin ubedi ostalih jedanaest porotnika da zapravo nisu u mogućnosti da sa sigurnošću o ispravnosti odluke pošalju i dalje mladog muškarca na doživotnu robiju.

Stupamo na teritoriju iz „12 gnevnih ljudi“, s tim što naš predstavnik ovaj put nije liberalni anđeo u obličju Henrija Fonde već nesrećnik koji želi da pobedi sve etičke i pravne sisteme opterećene malim ljudskim slabostima što vode do velikih, tragičnih posledica.

Prvo glasanje je deprimirajuće, da bi – umesto altruističkog starca iz „12 gnevnih ljudi“ – Džastin dobio podršku od penzionisanog policajca u tumačenju Dž. K. Simonsa.

Jednom pandur – uvek pandur, i stari profesionalac počinje da njuška i istražuje ko je sve par dana nakon ubistva po automehaničarskim servisima popravljao ulubljene branike.

Saveznik postaje pretnja, dok Istvud plete mrežu u čijem centru je istina koja se nikada ne može primeniti selektivno.

Kao toliko puta do sada, i nijedan put previše, Istvudova je to priča o savesti, sa poslednjim kadrom koji ne bi trebalo shvatiti bukvalno (kao što nije trebalo ni poslednji kadar iz fascinantnog i podmuklo ličnog filma „True Crime“ iz 1999. godine, sa kojim „Porotnik br. 2“ ima i suštinsku i narativnu sličnost).

Posao, novac, malograđanski porodični raj, sve te varljive iluzije ispostavljaju se minijutarnim pred očima iz kojih dušu buši otelovljena savest.

Barem je to tako u Klintovom filmskom svetu, koji se u načelu može živeti i u stvarnom.

Dođe katkad takvo vreme i kada mora.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.