Priča o bežanju i jurišu

Prošla je četvrtina veka od kada je film „Showgirls“ Pola Ferhofena zaigrao u srpskim video klubovima, i desetak nakon što je od finansijskog i umetničkog promašaja dobio novi život, ili kao nepojamna katastrofa koja se mora videti sopstvenim očima ili kao neshvaćen film, sa svakim frejmom uslikanim tačno onako kako ga je reditelj zamislio, i sa razlogom zašto ga je zamislio.

Valjalo bi, stoga, ne toliko podsetiti se fabule koliko sa naknadnom pameću krenuti u potragu za izlazom iz seksi lavirinta. Ili zapravo i nije trebalo da bude toliko seksi?

Film počinje kadrom koji je zalutao (Zalutao? Pre će biti da je namerno doveden i gotovo ključan za razumevanje celine.) iz evropskog festivalskog filma, mnogo pre nego što je ta forma postala žanr za sebe.

Nakon nakratko ispisanog naslova, kamera sa leđa prati verovatno privlačnu devojku dok energično hoda ka autoputu, u isto vreme bežeći od nečega nepoznatog i jurišajući ka takođe misterioznom cilju.

Kada se kamera okrene da bi nam je prikazala, naše slutnje su se obistinile i devojka zaista jeste za oči mila, što je, na neki mračni način o kojem ne bi bilo bezbedno razmišljati, još naglašenije palcem usmerenim ka prolazećim vozilima.

Poveze je takođe privlačan ali sumnjiv momak sa „elvisovskom“ fruzirom (sada smo u Americi, najzad) koji kada pita „Kako se zoveš?“ za odgovor dobija pretnju nožem.

Momak, nezadovoljan takvim tretmanom, naglo skreće, umalo izazvavši lančani sudar, čime osvaja pristojan razgovor sa svojom autostoperkom.

Nomi, kako kaže da joj je ime (kada se prevede, moglo bi značiti „Ne ja“ ili „Upoznaj me“), izgleda da pozitivno reaguje na ekstremno ponašanje, toliko da agresivno nepoverenje zamenjuje opreznim ali rizičnim poštovanjem.

I, naravno, kada stignu u Las Vegas (gde namerava da se ostvari kao plesačica), biva izigrana i opljačkana, da bi joj život spasila i stan i hranu ponudila crnkinja zlatnog srca posle pola sata poznanstva tokom kojeg je Nomi povraćala na ulici, vrištanjem i bacanjem pomfrita odgovarala na pitanja o delu zemlje odakle je i uopšte, ponašala se kao neko koga biste veoma voleli da vidite pored sebe kada se probudite. Prošlo je prvih sedam i po minuta filma.

Očigledno, na delu je hiperrealizam, kroz sprintersko ocrtavanje bipolarnog lika u sukobu sa bipolarnim svetom, i u isto vreme uspostavljanje dramskog univerzuma koji, možemo se samo nadati, svojom idiosinkratičnošću stupa ka nekakvoj dubljoj temi ili stvarnosnoj istini. Kako god, bilo je i biće sve samo ne dosadno.

U dokumentarnom filmu „You Don’t Nomi“ desetak po mišljenju suprotstavljenih filmskih kritičara i ostalih uživalaca popularne kulture pokušava da odgovori na pitanje „Šta je film ‘Showgirls’?“.

Da li je mizogino ili, pak, bezazleno đubre? Da li je konceptualna umetnost? Nenamerni kemp? Društvena kritika koja svoje mete napada njihovim oružjem – banalnim dijalozima i još banalnijom telesnošću? Sve to zajedno?

Na početku filma, vidimo reakcije američkih gledalaca iz prve nedelje prikazivanja, sa stavovima već dobro podmazanim katastrofalnim kritikama.

Posle par žalosnih primeraka ljudske vrste („Ne ume da glumi, ali ima super telo“, komentarišu napadno heteroseksualni momci za nastup Elizabet Berkli kao Nomi) jedan gospodin, u isto vreme đavolski i stidljivo se smeškajući, utvrdi, „Previše je sirovo, pohotno… previše kao stvarni život“.

Dakle, u isto vreme je i prenaglašeno i suviše nalik stvarnosti? Čini se da je Ferhofen igrao opasnu igru koja mu je mogla doneti samo propast kod za nijansiranje nespremne američke kritike i publike.

Ipak, koliko god nisu mogli da prepoznaju suptilne vizuelne znakove unutar prividnog dramskog diletantizma, jedno im je bilo jasno: Las Vegas iz filma „Showgirls“ nije azil u kojem puritanci, kao da su u nekoj sobi sa tapaciranim zidovima, bezbedno izduvavaju nagomilanu seksualnu i ostalu zabranjenu energiju, već materijalizacija liberalno kapitalističke gadosti, zapravo, ljudske gadosti bez obzira u koji je politički sistem uokvirena (ali, radnja je smeštena u Ameriku, pa…).

No, još šokantniji izazov za gledaoca je što gola ženska tela i scene seksa nisu prikazani na erektilno uzbudljiv način. „Kako sad to da su Berkli i Đina Geršon u lezbo akciji a taj Verhouf… kako već se zove… to predstavlja tako da ne osećamo ništa“, pretpostavljam da su se pitali punokrvni muškarci u bioskopskim sedištima.

Ples u filmu „Showgirls“ je takođe tretiran na način koji izaziva polemiku. I pored glumica sa plesnim obrazovanjem, pomognutih timom najboljih koreografa, pokreti su gotovo trapavi, mehanički… Kada Nomi pleše u noćnom klubu, neprijatno ju je gledati dok osvaja podijum udarajući vazduh svuda oko sebe.

Poenta je, ljudska zajednica zasniva se na najprostijoj dominaciji koja postaje estetika za sebe, dok je umeće od drugorazredne važnosti. Naravno, to je licemerno prikazano vrhunskim filmskim umećem i pravilno upotrebljenim hičkokovskim sadizmom prema likovima. Apsolutno sve je, zapravo, izazov za mozak.

Ferhofen i scenarista Džo Esterhaz („Flashdance“, „Basic Instinct“) najviše su bili razapeti zbog scene grupnog silovanja Nomine anđeoske prijateljice, do tačke u kojoj je došlo do njihovog javnog razlaza (Ferhofen se sve vreme predstavljao kao gluplji i nepristojniji nego što jeste, dok je Esterhaz stvarao obrnutu medijsku sliku, praveći se da je pametan momak liberalnih pogleda).

Slažem se sa mišljenjem Lija Marvina da nasilje na filmu mora biti prikazano što plastičnije da bi, između ostalog, gledaocima teže palo na pamet da filmske scene primene u stvarnom životu.

No, ako teorije o višoj svrsi stavimo u stranu, eksplicitno silovanje u „Showgirls“ dramski je neophodno budući da navodi Nomi da naglo odustane od kompromisa koje je prethodna dva sata pravila, odvodeći, sasvim prirodno, film u „rape revenge“ predele (još jedna tačka napada na autore – kakav je to način da žena na nasilje odgovara nasiljem?; ali šta da se radi kada 1995. godine nije postojao tviter…).

U potpunosti je pogrešno, sa druge strane, dramske likove tumačiti sa isključivošću sa kojom u „You Don’t Nomi“ to radi filmska kritičarka „San Francisko Examinera“, izgovarajući: „Žene se trude da ostvare istinski društveni uticaj.

Da postanu sudije vrhovnog suda, predsednice, da vode korporacije i donose uticajne odluke. To su važni ciljevi. Predstaviti nas kroz ‘guračicu’ čiji je najveći cilj izvođenje striptiza… toliko je nesvesno prema onome što je važno za a) društvo i b) žene“. Reklo bi se da su pojedini američki kritičari preterali sa izučavanjem Makarenkove „Pedagoške poeme“.

Ako sretnete negde Elizabet Berkli, koja je platila najveću cenu za neuspeh filma, obavezno joj prenesite reči Žaka Riveta iz 1998. godine: „Ta glumica je neverovatna! Kao i svaki Ferhofenov film, vrlo je neprijatan. Radi se o preživljavanju u svetu naseljenom smradovima, što je i cela njegova filozofija“.