Priča o bežanju i jurišu

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Najprostija dominacija kao estetika za sebe. Kako Paul Verhuvn nije izdominirao, znači kultni film. Nekako mi to deluje kao eksperimentisanje na Linčovom i Tarantinovom terenu (ponovo pogledah Death Proof, izvšni producenti Raselove smrti štiklom u glavu Harvi i Bob, braća burazeri Vajnstin, ko bi rekao…). Taj Las Vegas, kakva komocija, luksuz na 100km od mesta gde je tokom četrdeset godina bilo na stotine nuklearnih eksplozija. Kao da si u sobi u Interkontiju i kroz prozor posmatraš nukelarne gljive negde oko Smedereva, ali cool jer kapiraš da im vjetar raznosi klobuke ka Zaječaru? Taj kraj, da li ide u Oliivud oli ne? Možda, kao u priči od dva amerikanska grada, Las Vegas i Sent Džordž Juta u kojem se taložila radioaktivna prašina, kao nošena pjesmom Walk into the wind, odlazi u Sent Džordž Juta? Da bi se vratila u Vegas? Glamurozni Černobilj? Teško. Hiperprodukcija a ne prosta dominacija, potom hipertrofija. Interesantan onaj Mengoldov Ford v Ken Miles, godinu dana pre nego je Tojota i dalje broj 1, Folksvagen 2, Reno-Nisan 3, neki Koreanci 4… No, to su velika tržišta. Misterija (između smrti i Jave) je kako neka mala, gotovo srednje evropska kulturica, može da postane osiromašena, odrtavela, opustela, gde je vitalno samo nasilje i korapšn a gde 95% populacije misli da ,film prave glumci’ , naravno mislim na Češku koja je ispod 1% budžeta za kulturu (možda je to…)a sada su ostali i bez Mencela za kojeg ionako nisu ni znali.

2. Lepota je u istini, a ona pogotovo u Americi nema izvesnost pa ni kroz film. American dream je kroz filmsku industriju najbolje promovisan