Profil tajne

Ti tužni tekstovi su mi zaista najdraži, a lista klijenata je raznovrsna. Bilo je tu kanonizovanih filmskih umetnica i umetnika poput Žaka Riveta, Šantal Akerman, Sema Šeparda, Anjes Varde, Šarla Aznavura… Zatim, kultnih junaka, Žana Majkla Vinsenta, R. Lija Ermija, Pauersa Buta, Roberta Vona. Primećujete da drugu grupu čine kompleksne osobe, od filantropa maskiranih u funkcionalnu auru filmskog zlikovca (Von) do ljudi kao što je Vinsent koje u privatnom životu možda nije bilo uputno poznavati. Da izbor bude još jasniji, i dalje mi je krivo što sam propustio da napišem koju stranu o Nikolu Vilijamsonu, najpoznatijem po ulozi Merlina u „Ekskaliburu“, koji je kao Šerlok Holms u filmu „Sedampostotna otopina“ krenuo od scenografije pa nastavio da glumački „ždere“ Alana Arkina, Roberta Divala, Vanesu Redgrejv, Lorensa Olivijea… Kada je umro, posle gotovo dve decenije preuranjene penzije, ostavio je uputstvo da se o njegovoj smrti ne javlja medijima mesec dana. To su ljudi koji me prizovu da im po njihovom odlasku ukažem poštovanje: neobični čuvari svoje intime naoružani rizičnom sposobnošću da vam jednim pogledom sa filmskog ekrana promene život. Sve do sada u ovom društvu nije se našlo mesto za nekog Jugoslovena ili Jugoslovenku.

Boris Komnenić filmski se pojavio u vreme kada je – mada je svako takvo – u toku bila potraga za novim tipom glavnog junaka. Bio je tu Svetislav Goncić sa svojim, i fizički i mentalno, nastupom dečaka čije odrastanje nikako da počne da bi se završilo. Onda, Žarko Laušević, opasni tip rad da se fizički obračuna kada je potrebno, čija ranjivost iznenada zaskače neoprezne. Iz prethodne generacije uvezen je Aleksandar Berček, Frano Lasić je bio lepotan sa neobičnom, gotovo HAL 9000 ravnom a nežnom bojom glasa. U Partizanovom četvercu u „Balu na vodi“ sedeli su Milan Štrljić i Bane Vidaković, glumci sposobni da samostalno nose film (obratiti pažnju kako Štrljić, vratimo se na časak do Nikola Vilijamsona, glumački „ždere“ četvoricu beogradskih fićfirića, što je i bila poenta odnosa među likovima). Između njih dvojice veslao je Boris Komnenić, groteskno obrijan do glave, koji je malo ranije te godina igrao Sašu Belopoljanskog u „Tajvanskoj kanasti“.

Komnenić je bio misterija, kameleon. U „Balu na vodi“ njegova pojava je košmarna, i gotovo da je dvojnik Fasbinderovog omiljenog Kurta Raba. Gledan spreda, njegov filmski lik je bio uznemirujuć, međutim, kada se okrene (po mogućstvu, sa kosom) – i sada uzmite sa rezervom mišljenje jednog još uvek heteroseksualnog muškarca – postajao je privlačan, vlasnik možda najboljeg profila jugoslovenskog filma. Ipak, glavni glumac retko može biti bolji od filma (a i kada jeste, od toga ni film ni on nemaju koristi), a od svojih nekoliko velikih filmskih uloga Komnenić je imao sreće da samo jednom nema posla sa duboko promišljenom celinom – sa druge strane, nimalo slučajno joj je upravo on pridruživan. O „Tajvanskoj kanasti“, nadam se, znamo dovoljno, i samo bih primetio da Komnenić u vreme snimanja ima dvadeset i sedam godina, dok se lik se bliži četrdesetoj.

Pre pisanja teksta gledao sam film „Dani od snova“ Vlatka Gilića, reditelja kvantitativno svedenog opusa kojeg smo se setili prošle godine, zahvaljujući nemilim okolnostima koje su nalikovale njegovom filmu „Kičma“ iz 1975. godine. Velika je nepravda da film kao što je „Dani od snova“, skromnog budžeta ali, dalo bi se pretpostaviti, izuzetno vizuelno kompetentan, prikazan 1980. godine u okviru kanskog programa „Izvestan pogled“, danas u kućnim uslovima može da se poseti samo u propadajućoj, jedva gledljivoj formi. Ostavimo ovaj vapaj nadležnima po strani, i pozabavimo se ukratko filmskom pričom. Vladica Milosavljević igra devojku koja, u okviru delatnosti studentske zadruge, dolazi da provede leto čuvajući ovce u crnogorskim stenama i travnjacima. Iznad polja preleću lovački avioni, i uskoro između dva leta počinje da je posećuje pilot koga igra Boris Komnenić. Radi se, naravno, o potrazi glavne junakinje za sobom, za drugim, za pojmom iza materijalnog sveta, što ne bi bilo previše originalno za jugoslovensku kinematografiju prve polovine osamdesetih da nije izvedeno na sasvim nepretenciozan način i da u poslednjem činu ne krije obrt koji čini da na drugi način razmislimo o u prethodnih devedeset minuta lakomisleno prihvaćenom. Komnenić se, u prvom filmskom isksutvu, nosi sa nezahvalnim, i sa namerom na taj način napisanim likom, koji može biti sve i ništa, najzanimljivije biće koje je junakinja upoznala (opet, ne radeći ništa previše izuzetno) ili produžetak njenog unutrašnjeg sveta. Svakako, za tu fantaziju nije moglo biti boljeg od njega, uglavnom zato što je, mislim, mogao da je razume.

Dolazimo do Godininog i Vučičevićevog „Splava meduze“, sigurno jednog od deset najboljih SFRJ filmova (još sigurnije – malo koji je, za početak, izgledao toliko svetski), u kojem Boris Komnenić igra Mišića/Micića, predvodnika putujućeg cirkusa konceptualnih umetnika iz dvadesetih godina prošlog veka. Može se zapaziti izvesno pravilo… Komnenića su za lice kojim se obraćaju gledaocu birali Karpo Godina, Vlatko Gilić, Goran Marković, dakle, vanserijski obrazovani reditelji, onda kada su – sledi moj možda pogrešan utisak – znali šta neće ali, nalik Kjubrikovom postupku, nisu tačno znali šta hoće. Slično naporu izvršenom u „Danima od snova“, tokom gledanja „Splava meduze“, prošaranog citatima svih znanih i manje znanih konstruktivista, dadaista, zenitista, futurista, gledalac nijednog trenutka nema utisak da autori filma misle kako su pametniji od njega, samim tim ni da im je prva namera da ga nečemu poduče. Boris Komnenić bio je savršen izbor za transfer takve uzvišene nepretencioznosti, spasavajući reditelje od svih pogrešnih skretanja dok dodaje nešto svoje, iznenađujuće.

Umetnost je divna stvar, ali valja i raditi. Greh je ne pomenuti film „The Misfit Brigade“ iz 1987. godine, neku vrstu „Gvozdenog krsta“ za siromašne, u kojem su Komnenić i Bane Vidaković iz Partizanovog četverca prekomandovani u nemački tenk da bi iz drugog plana podržavali Brusa Dejvisona („O jagodama i krvi“), Dejvida Patrika Kelija („Ratnici podzemlja“) i Džeja O. Sendersa („Dž.F.K.“). Rada je i u narednim decenijama nesumnjivo bilo, ali nikada toliko vrednog i važnog kao nekada. Dragan Maksimović je ulogu igrao tačno, odlično, dodajući celini sve što je imao u sebi, a imao je mnogo, ali zamislite Borisa Komnenića kao profesora u „Lepim selima“. Likovi tog tipa, veliki, višeznačni, bili oni glavni ili epizodni, čekali bi sredovečnog Borisa Komnenića, samo da ih je bilo više. A bilo ih je malo, premalo, i popunjeni su, kao u slučaju Maksimovićevog profesora iz „Lepih sela“, glumcima podjednake vrednosti i sličnih sudbina. Ipak, „Splav meduze“, „Dani od snova“, „Tajvanska kanasta“. Dovoljno je.

Boris Komnenić je tokom nekoliko davnih godina početkom osamdesetih bio naš glavni junak. Voleo bih da mislim da smo ga mi, Jugosloveni, zasluživali, i da smo barem donekle nalik njegovom licu, tom licu koje nas prvo prestraši, da bi, kada se pomeri samo malo u stranu, počelo da otkriva svoje tajne. I da su te tajne lepe, kao njegove.