Proizvoljna cena krivice

Dok je urbanim i ostalim kultivisanim Rusima ukinut Netfliks, građani Srbije i dalje uživaju u njegovim povremenim dobrobitima, poput danskog filma „Senka u mom oku“ Olea Bornedala (originalni „Noćni čuvar“ iz 1994. godine, te rimejk sa Ijanom Megregorom kojim je otškrinuo vrata Holivuda samo da bi gledao kako se bespovratno zalupljuju).

Dve stvari valja istaći pre svega ostalog: 1) u tekstu će biti otkriveno više detalja iz fabule filma nego što diktira pristojnost, sa izgovorom da je zasnovan na istinitom događaju; 2) s obzirom da sledeće nedelje, ili, još bolje, u poslednjem predizbornom tekstu, nameravam da se bavim jednim danskim državljaninom – a uzveši u obzir i detaljnu analizu Drugog svetskog rata u Danskoj u ne tako davnom tekstu o filmu „Proklete godine“ – krajnje je vreme da kontaktiram kulturnog atašea danske ambasade i zatražim neku kontrauslugu.

Kakvo je, dakle, bilo stanje danskog društva u proleće 1945. godine?

Koju godinu ranije je završen nemački eksperiment labave okupacije tako što je parlament – i to nakon izbora na kojima su ultradesničari dobili isti procenat glasova kao pre rata – odlučio da se samoraspusti, prepustivši agresoru punu odgovornost za sve anticivilizacijske odluke nalik deportaciji osoba jevrejskog genetskog sastava.

Policija je takođe raspuštena, te 1944. godine zamenjena dobrovoljnom bezbednosnom službom koja je otvoreno sarađivala sa Gestapom – nije bilo šanse da se neko nakon oslobođenja izvlači „samo sam radio svoj posao“ izgovorom.

Pokreti otpora su bili ideološki raznovrsni, dok ih je spajala sklonost ka ekstremnom nasilju.

Tek sumnja da sarađujete sa okupatorom mogla je dovesti do ekspeditivnog okončanja života.

Dodatno, postojala je mogućnost da savezničke snage planiraju pomorski desant na evropski kontinent preko zapadne obale danskog poluostrva pa su nemačke inžinjerske jedinice po plažama posule milione mina koje će u leto 1945. godine čistiti nemački ratni zarobljenici – uglavnom adolescenti – sa po udove tragičnim posledicama.

U takvom stanju nacije, dominantni pokret otpora od ratnog vazduhoplovstva Velike Britanije zatražio je uništenje sedišta Gestapoa u centru Kopenhagena.

Naime, umešna mučenja uhapšenih su dovela do opasnosti potpunog „bušenja“ pokreta otpora, pa je par desetina pritvorenika prisutnih u zgradi postala razumna žrtva.

Film počinje, logično, surovošću.

U lepom danskom krajoliku, britanski avion mecima zasuje automobil kojim je nekoliko danskih devojaka krenulo na venčanje – pilotu je delovao kao vozilo kojim bi se mogao voziti nemački visoki oficir.

Dečak koji pronalazi mecima velikog kalibra masakrirane devojke prestaje da govori i dobija razumljivi strah od otvorenog neba, zbog čega ga majka šalje kod sestre (Danica Ćurčić) koja živi u Kopenhagenu.

Dečakova šestogodišnja sestra od tetke pohađa francusku katoličku školu, u kojoj časna sestra Tereza (Fani Bornedal, rediteljeva ćerka i dokaz da nepotizam ponekad može imati osnova) ima krizu vere.

Kako bog može dozvoljavati sve što se oko nje godinama dešava?

Da li je moguće da ne postoji?

Tereza se prvo šiba u svojoj „keliji“, što je čin koji njen red sestara smatra grešnim, te Tereza pokušava da izazove božju kaznu kao dokaz postojanja boga.

U učionici, ona devojčicama kojima predaje objašnjava da je u duhovnom svetu vremensko prostorni kontinuum drugačiji nego kod nas.

Stoga, kada se bog, recimo, sagne da bi sa poda podigao olovku koja mu je ispala sa stola, u zemaljskom vremenu za to je potrebno mnogo više od nekoliko sekundi.

To je stvarnost koja im se trenutno dešava, period kada je bogu skrenuta pažnja. Tereza će, u svom testiranju božjeg postojanja, započeti – opet, kazni namenjenu – vezu sa Frederikom (Aleks Heg Andersen, Ivar Beskosni iz serije „Vikinzi“, ovde u odličnom nastupu oslobođenom televiziji primerenog preglumljivanja), nižim operativcem gestapovske policije.

Mreža fikcije je vešto uspostavljena, dovoljno vredna činjenica koje zatim preuzimaju fabulu.

Britanski bombarderi lete nisko da bi bili neopaženi do poslednjeg trenutka. Jedna letilica iz prvog talasa kači dalekovod i ruši se u centru grada, nedaleko od škole.

Časne sestre odvode decu u podrum.

Navigatori iz drugog talasa, zbunjeni dimom, zaključuju da je to mesto na kojem bi trebalo da ispuste svoj tovar.

U podrumu će, živo zatrpano, umreti deset časnih sestara i osamdeset i šest devojčica i dečaka.

Skromni spomenik podignut posle rata prikazuje dvoje dece koja gledaju u pravcu neba i časnu sestru koja stoji iznad njih.

Ona ne gleda nebo već nadole, ka deci, štiteći ih nežnim zagrljajem.

U stvarnosti deca nisu gledala nebo već su iz učionica uplašeno sišla u podrum sa svojim učiteljicama, i tamo umrla.

Treći talas bombardera je dovršio uništenje zgrade Gestapoa, uhapšenici su ili poginuli ili utekli, te je u operativnom smislu poduhvat bio stopostotno uspešan.

I, ko je kriv za nuspojave trijumfa?

Gestapo i saradnici okupatora koji su mesecima u kancelarijama zgrade sprovodili inkvizitorske metode (isleđivanja su dramski izuzetno prikazana, bez eksploatacijske prenaglašenosti, sa svim uključenima – dakle, i mučiteljima i objektima mučenja – kao izvođačima bolesne igre)?

Vođe pokreta otpora koji su, spasavajući svoje vratove, naručili bombardovanje zgrade u centru glavnog grada? Britanski planeri akcije koji su „radili svoj posao“?

Bornedal izbegava nadražaj pamfletskog antiratnog filma.

U njegovom svetu ne postoji nešto što „nije trebalo“ da se dogodi, zbog čega, rekao bih, i nije uspeo u području američkog visokobudžetnog filma, gde je Dejvid Finčer tada već zauzeo slobodne nihilističke pozicije.

Frederik na polovini filma baca uniformu i dolazi kod oca koji ga prvo grli, kao grešnog sina koji se vratio časnom životu, da bi mu zatim najavio budućnost: „Kada dođe oslobođenje ti si mrtav čovek“. Svaki postupak ima cenu, u kojoj ništa što bi „trebalo“ da se dogodi nema udela.