Prokleta publika

Nekolicina bradatih tridesetogodišnjaka sa naočarama, danas poznatih pod grupnim nazivom „Novi Holivud“, nakon studentske opsednutosti italijanskim neorealizmom i francuskim novim talasom tokom sedamdesetih godina XX veka nastavila je svoja putovanja na prilično različite načine. Dok su Lukas i Spilberg primenili scenarističke obrasce B produkcije na visokobudžetni film vizuelno nam definišući mladost, usput započevši smrt velikog holivudskog filma koja se negde u ovo vreme privodi kraju (ni sa svetskim, „umetničkim“ filmom stvari ne stoje značajno bolje, da ne budem pogrešno, antiglobalistički shvaćen), a Skorseze prihvatio igru realizacije ponuđenih projekata, trudeći se da konstantno drži poziciju moći koja bi mu omogućila izbegavanje umetničkog kompromitovanja, Kopola je ponovo, u najpozitivnijem smislu izgubio razum i samostalno stvorio remek-dela „Prisluškivanje“ i „Apokalipsa sada“. No, sve se, u njegovom slučaju, mada je njegov status bio toliko važan da je posledica bila vidljiva na makro planu, srušilo filmom „One from the Heart“, sasvim zanimljivim realistično-poetskim mjuziklom sa glumačkom ekipom u vrhunskoj formi (Frederik Forest i Teri Gar kao glavni junaci, obični ljudi, i Nastasja Kinski i Raul Hulia kao otelotvorenja njihovih fantazija). No, neki đavo je terao Kopolu da izgradi svoju, kompletnu verziju Las Vegasa i cela stvar je bila potpuno neisplativa do tačke samouništenja, nakon čega je bio primoran da se ponovo svede na status plaćenika, sa „Drakulom“ iz 1992. godine kao jedinim vrednim filmom od tog trenutka nadalje.

Odlažem istorijskim presekom analizu filma „Između svetova“ jer je taj proces mučan za svakoga ko poštuje čoveka koji nam je podario neke od najznačajnijih filmskih slika ikada (relativno skoro sam prvi put odgledao produženu verziju „Apokalipse“ i trebalo mi je jedno dvadeset četiri sata da se u potpunosti vratim u realnost). No dobro, mora se, pa da vidimo šta imamo… Hal Baltimor (Val Kilmer), sredovečni pisac nekakvog umereno popularnog veštičjeg serijala, alkoholičar raspadnutog braka (njegovu ženu igra bivša Kilmerova žena Džoan Voli) i otac nedavno nesrećno preminulog deteta, dolazi u uspavani provincijski gradić (o kome nam na početku u potpuno nepotrebnom voice-overu Tom Vejts ispripoveda par stvari) kako bi promovisao svoj poslednji, robotski napisan roman. No, gradić krije par tajni i bizarnosti kao što su šerif, pisac-amater (Brus Dern) koji našem junaku predstavi leš mlade žene uz predlog da zajedno napišu knjigu o misterioznoj seriji ubistava koja se tu odvijaju, podatak da je u sada ruiniranom hotelu u jednom trenutku odseo Edgar Alan Po, nekakva „goth“ komuna na obodima grada itd. Svi ovi elementi, koliko god da su haotični ili proizvoljni, ne moraju obavezno doneti loš film i čini se da se jedan od osnovnih problema nalazi u izvođenju. „Twixt“, kakav je naslov u originalu, jednostavno izgleda kao studentski film, ili možda nekakva C produkcija sa elementima pretencioznog umetničarenja koja ne bi videla bioskopsku salu (osim možda na nekom niskobudžetnom festivalu fantastike) da njen potpisnik nije F.F. Kopola. Priča filma zapravo se svodi na snove glavnog junaka tokom kojih on rešava svoju stvaralačku krizu izazvanu ličnom nesrećom (ceo film je, po Kopoli, i inspirisan jednim snom – što je obično dobra ideja za pojedinačne scene ali loša za film kao celinu – slučaj Darija Arđenta kao primer) pri čemu centralni deo čini razgovor Hala Baltimora sa Poom (Ben Čaplin) tokom kojeg mu poznatiji pisac predstavlja neka svoja razmišljanja na temu proze iz eseja „Filozofija kompozicije“ a koji se svodi, mada je u „Twixu“ pažnja usmerena na druge detalje, na potpunu racionalnost pisca u okviru savršenstva kratke forme, na stvaranje dela sa u početku zacementiranim razrešenjem, konačno, na trijumf forme nad suštinom (te otud „nevermore“ samo kao fonetski privlačna reč a ne kao nešto čemu bi trebalo tražiti dublje značenje). Na tragu te scene, možda bi ceo „Twixt“ valjalo čitati kao stilsku vežbu, no, problem je što nekog definisanog stila tu zapravo i nema, za razliku od, recimo, Skorsezeovog filma „Shutter Island“.

Sagledavši tri filma iz Kopoline poslednje, ponovo nezavisne faze, „Youth Without Youth“ (za koji zaista ne znam o čemu je, mada bi, nadam se, zbog Kopole, dublje poznavanje opusa Mirčea Elijadea verovatno pomoglo), „Tetro“ (priča o dvojici braće u potrazi za svojim suštinama u Buenos Airesu, uz celokupno otkrivanje mračnih porodičnih tajni koje zaista nikome, osim njima, nisu bitne) i sada „Twixt“, može se primetiti potpuni prestanak sposobnosti komunikacije reditelja sa publikom. U njegovu odbranu, sa jedne strane deluje kao da prijem njegovog dela od strane ljudskih bića Kopoli više nije bitan te da on pravi filmove isključivo od svog novca i za sopstveno zadovoljstvo. Opet, cirkuska atrakcija nekakvog „live“ montiranja filma koja je pratila festivalske projekcija „Twixta“ govori da Kopola ipak oseća da nešto škripi u tom konceptu te pokušava da ostvari odnos sa publikom na do sada neistražene načine. Kako god, „Twixt“ je film od koga, kada slučajno nabasate na njega na televiziji, pobegnete nakon pet minuta, i bilo kakva nezainteresovanost za reakciju publike ili kritike ne može biti opravdanje za takav konačni rezultat.