Prokleti vek

Sada se isto dogodilo i u Odesi – od tog samog 'prazničnog' dana, kada je u grad stupila 'revolucionarno-narodna armija' i kada su, na konjima fijakera, kao žar, izgarale crvene trake i vrpce. Na tim licima, pre svega, nema ničeg jednostavnog i običnog. Skoro svi oni su veoma odbojni, plaše svojom zlobnom ograničenošću, nekakvim sumornim i udvoričkim izrazom lica prema svemu i svakom.“

Ivan Bunjin, „Prokleti dani“

Komplikovan je zahvat stvaranje trosatnog istorijskog epa oko dela i pogleda na svet Ivana Bunjina, potomka osiromašenih veleposednika koji se bavio kako rušenjem mita o čistoti ruskog seljaka („Selo“) tako i nadmenom analizom prazne i karikaturalne buržoazije („Gospodin iz San Franciska“). U dnevniku „Prokleti dani“, koji počinje u avgustu 1917. godine i završava se u junu 1918, Bunjin će prvo jadikovati nad sudbinom zemlje kojom uvek vladaju najgori koji se u njoj mogu pronaći (u tom trenutku Rusijom vlada prelazna vlada Kerenskog, za koju nije daleko od istine reći da je jedna od velikih propuštenih prilika čovečanstva), da bi, kasnije, priželjkivao nemačku okupaciju i sa nadom posmatrao francuski ratni brod usidren pred Odesom.

Nikita Mihalkov i ranije je pokazivao sklonost ka promašivanju poente priča kojima se bavi. Dok „Svoj među tuđima, tuđ među svojima“ i „Robinja ljubavi“ svoje iritirajuće ideološke zaokrete u poslednjem činu duguju, ipak, kinematografiji i vremenu u kojem su nastali, ispuštanje predivne srži Oblomova kao junaka koji ne radi ništa zato što hoće sve ide u potpunosti na dušu Mihalkovu, koji je priču protraćio na istraživanje svoje trajne fascinacije izgubljenim svetom ruske aristokratije. Od te boljke pati, donekle, i „Sunčanica“. Film ima dve vremenske ravni, tmurnu sadašnjost glavnog junaka iz 1920. godine i idealizovanu prošlost iz 1907. godine. Kapetan carske vojske nalazi se na zbornom mestu kapitulirane bele garde na obali Crnog mora. Čak i ovlašno informisanom gledaocu je, valjda, jasno da je dogovor u okviru kojeg su belogardejci položili oružje po kojem im je trebalo biti dozvoljeno da emigriraju u evropske zemlje po sopstvenom izboru, bezvredna, bezočna laž te da će svi junaci koje tokom filma upoznajemo i koji ubeđuju sebe, kao da ne znaju s kim imaju posla, da ih čeka srećan kraj i neki novi život na koncu doživeti smrt, samo je pitanje kojom metodom. Kad smo već kod sadističke maštovitosti, čini se da su belogardejci bili veći umetnici u tom pogledu i navodno su, između ostalog, voleli da zamrzavaju tela neprijatelja prethodno ih namestivši u opscene poze, no, Mihalkov se u „Sunčanici“, kako je to, uglavnom, radio i u ranijim filmovima, bavi surovošću samo jedne strane.

Što se tiče 1907. godine, u tom segmentu (90 minuta inspirisanih pripovetkom od osam strana) kapetan, u tom trenutku još uvek poručnik, tokom plovidbe Volgom (ne znamo gde ide, niti je važno, mada znamo da ima verenicu) ugleda neznanku prema kojoj od prvog momenta oseća nepobedivu privlačnost. Desetine minuta, ukrašene prikazima načina života ruske aristokratije i buržoazije, prolaze u poručnikovim pokušajima da pronađe njenu kabinu, zatim da ostvari kontakt, nakon toga, pitanjima šta sa tim čudnim odnosom, bez razmenjenih imena i bilo kakvih podataka sa njene strane, da učini. Zamornih desetak minuta odlazi na mađioničarsku tačku u kojoj umetnik (ili prevarant) slomi poručnikov zlatni sat i da mu jeftinu zamenu. Simbolička poenta, naravno, postoji. Tokom izvinjavajuće večere, opsenar će poručniku propagirati marksizam i jasno je u kom pravcu se Mihalkov uputio – uništite lepu stvar koja je radila, zabavljajući publiku, samo da biste je zamenili drugom, lošijom, koja još i ne radi kako bi trebalo („poklopac morate malo jače pritisnuti…“). Kad smo već kod simbolike, Bunjinova pripovetka (u vreme pisanja je već živeo u Parizu bez izgleda da se u Rusiju ikada vrati) može se čitati i kao poslednji kontakt glavnog junaka sa svojom zemljom koju predstavlja bezimena žena. Žena koju je nakratko upoznao i zavoleo, nerazumno i instinktivno, otišla je a poručnik nema načina da je pronađe niti da je zaboravi. Mihalkov, opet, ne ide u tom pravcu i segment iz 1907. je siromašan događanjem a bogat spoljašnjim efektom (istina, možda je i to dobar komentar života privilegovanih u carskoj Rusiji).

S druge strane, događaji iz 1920. godine su snažni, zlokobni, iako su likovi dati u skicama (potporučnik sa lovačkim psom i očevom kolekcijom skupocenih cigara, jurodivi junker sa fotoaparatom, kapetan i dalje u iluzijama svoje bitnosti…) tiha napetost kako se bliži kraj sve je neizdržljivija. Istorija je, u ovom slučaju, odigrala ulogu savršenog dramaturga. Konačno, kroz lik Rozalije Samojlovne „Zemljičke“ (uz Belu Kuna odgovorna za istrebljivanje pripadnika poraženih snaga belogardejaca – pominju se brojke od 50.000 do 150.000 ljudi) stvorio je jednog od najvećih filmskih zlikovaca viđenih u skorije vreme, možda ikada, i ako u sebi imate mizoginu ili antisemitsku klicu, budite sigurni da će procvetati tokom gledanja „Sunčanice“. Ne bih da optužujem Mihalkova za uživanje u mržnji žena i Jevreja, ali, ono… čini se da se prilično zabavljao čineći je što gnusnijom, pri čemu njene osnovne rodne i genetske karakteristike igraju bitnu ulogu.

Možda u pravcu jevrejstva, ne mogu da izbijem iz glave misao da je Nikita Mihalkov neka vrsta ruskog Spilberga, uvek mejnstrim, uvek sa potrebom da se stvaraju veliki filmovi, sa primesama anarhije koja se, kako stare, gubi do nepostojanja. No, njihove filmove treba gledati. „Sunčanica“ je, svakako, obaveza.