Prokletstvo asfalta

I, šta se dešava? Naš junak se zaljubljuje u svoje nove sugrađane kada iz određene dramaturške potrebe koja mi sada izmiče bivaju primorani da se svi zajedno pretvaraju da ta provincija zapravo jeste mali raj i da su bića koja ga naseljavaju predivni ljudi koji komšijama donose pitu i popravljaju stvari besplatno. Dakle, tek kada u potpunosti sagledamo ljude kao gadove, lažljivce i prevarante, onakve kakvi su zaista, dolazimo do tačke u kojoj možemo početi da ih volimo, kao Čevi koji na kraju ostaje u njemu odgovarajućem raju, okružen nakazama kakva je i on sam, jer anđeli ionako ne postoje.

Ideologizacija mitskog zavičaja, bio to američki normanrokvelovski provincijski gradić ili srpsko selo, uvek je pogrešna i iole pametnog čoveka će dovesti do bolnog otrežnjenja. Posmatrano sa vizuelne strane, film „Odumiranje“ hoda po crti između prikaza prirode, domaće hrane i rakije, stare novokomponovane muzike i svih drugih stvari koje se nude strancima kao egzotika i sa druge strane, ruiniranih i tužnih kuća u kojima junaci filma žive. Priroda jeste, nesumnjivo, lepa, i kamera je odlična, no, izbor onoga što se snima, svetlo i uglovi kamere, iako estetski izuzetno prijatni ne čine ni da se zaljubite u okruženje koje je prikazano, a, sa druge strane, ne postoji ni nekakav horor efekat koji je bilo lako postići. Scenografija je, takođe, predana i učena, od kredenaca od pre Drugog svetskog rata do – toliko ružnih da su opčinjavajući – raspadajućih zidova. Ali, opet, sva ta vizuelna lepota ne izaziva odvratnost već pre neko konfliktno osećanje koje imate dok gledate slike ruiniranih crkava u šumi Kaspara Davida Fridriha.

Vizuelna profesionalnost i smislena odmerenost koja ostavlja gledaocu da sam odluči da li će okruženje filma biti odbojno ili na neki čudan način privlačno, zapravo bi samo trebalo da budu poligon za radnju i likove. U jednoj liniji radnje, naš junak je Janko (Branislav Trifunović), recimo, tridesetogodišnjak koji dolazi iz Beograda da poseti majku u zavičaju. Ipak, iz jeftinih farmerki koje nosi i kineske majice je jasno da je Janko u hroničnoj besparici, te nije iznenađenje kada nakon nekoliko scena otvori karte i prizna da je razlog njegovog dolaska prodaja zemljišta kako bi dobio početni kapital za odlazak u Švajcarsku. No, na zemljištu je i očev grob te se tu počiva velika drama i unutrašnja borba. Problem se donekle nalazi u očekivanosti demistifikacije. Da, unapred znamo da grob vrlo verovatno krije nesrećnog sadistu koji je u potaji svoje usamljene kuće zlostavljao ženu i sina te to otkriće može iznenaditi samo ljubitelje znane nam serije višemilionske gledanosti, a oni, mučeni, iako bi trebalo, neće ni gledati „Odumiranje“. Sa druge strane, Branislavu Trifunoviću je jako teško poverovati, jer, samo na primeru prvih kadrova filma, on ne gleda kroz prozor voza već glumi da gleda kroz prozor voza, glumi da jede kiflu, u sceni sa bakom naturščikinjom kao da razmišlja, „Sada sam sa prirodnom osobom, šta da radim? Da li da glumim ili da i ja budem prirodan? Šta to znači biti prirodan?“. U drugoj liniji radnje, imamo Jankovog komšiju i očevog najboljeg prijatelja Strahinju (Boris Isaković koji iz svoje, uslovno rečeno, sporedne uloge, ili barem, manje od dve glavne, nosi film) bivšeg seoskog ugostitelja sa katatoničnom ženom (Jasna Đuričić), sinom koji je izvršio samoubistvo i ćerkom alkoholičarkom koja živi u Beogradu. U okviru jedne od tema filma, skrivanja prave čovekove prirode u malim sredinama u kojima se, navodno, sve o svakome zna, Strahinja je, za javnost, vesela osoba, no on svu iskrenost čuva za svoju kravu na kojoj iskaljuje bes, koju jedinu pokušava da razume i koja mu jedina donosi radost što je i najbolji segment filma i jedini koji izaziva ozbiljne emocije. Ipak, životinje su uvek siguran adut. Konačno, treća linija radnje se tiče Jankovog prijatelja (Emir Hadžihafizbegović), tipične treš pojave domaćeg filma („Janko, lafe, jebo te vrat od žirafe!“ – publika se grohotom smeje) koji, atipično, živi u votersovskom okruženju sa majkom nalik Jajarki iz „Ružičastih flamingosa“.

Šta reći? Za razliku od Čevija Čejsa, za junake „Odumiranja“ mi jednostavno nije bilo stalo. Možda je problem u stereotipnoj priči, možda u, u nekim slučajevima, lošoj glumi, možda u smirenoj srednjoj liniji iza koje je reditelj pokušao da iznese subverzivnost, možda u sto pedeset godina asfalta i kaldrme koji se nalaze iza mene… Istina, film se završava montažnom sekvencom što ukazuje na određenu dramaturšku nedorečenost.