Prokletstvo pobede

Ipak, od tog „ćaletovog bioskopa“ ostao nam je kompleksni ratni ep „Gori li Pariz?“ (jedna od većih finansijskih katastrofa u istoriji filma, meni vrlo drag) i Alen Delon kao prvi gospodin Ripli u „U zenitu sunca“. Malo li je? Naročito kada znamo da je i sam „nouvelle vague“ već duboko u istoriji, proučavan od strane stručnjaka i autodidaktskih posvećenika. Recimo, kada je nedavno umro Žak Rivet, većina ljudi koji bi mogli (ili bi trebalo) da znaju nešto o njemu zapravo nisu, mada je ime svakako zvučalo poznato. Rene „Ćale“ Kleman 1947. godine režirao je film „Les maudits“ („Prokleti“). Radnja počinje u aprilu 1945. godine, u norveškoj ratnoj luci u kojoj se šarena ekipa oficira Vermahta, esesovskih gadova, norveških i francuskih kolaboracionista, njihovih žena, ćerki i ljubavnica, ukrcava u podmornicu u nadi da će se istom dokopati Južne Amerike. Naš vodič kroz svet poraženih je usput kidnapovani francuski doktor, umereni neutralac (i ako ima nekakvu „la resistance“ istoriju – a verovatno ima – ona nam nije otkrivena) čije je jedno voice-over zapažanje: „Pogledaj ih samo. Tmurni, zgađeni, spremni da u svakom momentu eksplodiraju…“ Da li su baš toliko očajni? Visoko vojno lice tokom večere, nazdravljajući, izgovori: „Pobeda ne mora uvek da pripadne onome ko trijumfuje u ratu. Ona nikada nije konačna. Do pobede se dolazi kroz upornu aktivnost u vremenu mira. Bog nas čuje a naš Vođa nas promatra“. U tim rečima ima i hrabrenja, i glume ali i iskrene vere da nije gotovo dok god nas ima. Pa, ipak, uzbuđenje je sve manje, neki bivaju upucani u pokušaju bekstva, Italijan „čiji je otac podržavao Musolinija 1920. godine i koji ima značajan finansijski udeo u fabrikama na severu“ se ubija pre toga javno odbacivši sve iluzije, da bi se sve završilo masovnim pokoljem i uništenjem kada posada podmornice dobije preko radija vest da je rat završen. Koga je u tom trenutku više briga za grupu gubitnika koji traže spas a koji su do pre samo par minuta bili isključivi vlasnici moći?

* * *

Pre par nedelja palo mi je na pamet hipotetičko pitanje šta bi se dogodilo sa vlasnicima i urednicima štampanih tvari „Deformer“, „Ej“, „Srpski lažograf“ u slučaju promene vlasti. Šta bi se dogodilo sa novinarima privatne televizije „Studio B“, u vlasništvu izvesnog bračnog para Krdžić, valjda u ime ko zna koga (pominje se često nečiji brat)? Šta bi se dogodilo sa Sanjom Prljom?! Jedan scenario bio bi – da se ostavimo zatvorskih kazni, što ne znači da ne bi bile pravedne – postepeno urušavanje. Država bi prestala da im daje novac putem javnih a zapravo fiktivnih konkursa nakon čega bi bili prepušteni tržištu. A Srbi, iako većinski nepismeni (uključujući predsednika opštine Palilula koji voli da obilazi „radove na izgradnji kanalizacijone mreže“), iz straha i poniznosti poštuju samo pobednike, te bi tiraži pali uz, opet, manjak novca dobijenog putem preplaćenog reklamiranja državnih preduzeća. Dakle, računi bi se plaćali teže i plate bi pale što, naravno, ne bi dotaklo pomenute vlasnike i urednike ali bi posada podmornice počela da pati i da se buni. Vlasnici i urednici, pak, iako finansijski neokrnjeni, ostali bi bez moći koja je njihova jedina idejna osnova. Tada počinje unutrašnja borba uz spoljašnje traženje novog neprijatelja. Da li je to bivši predsednik-premijer-gospodar na kojeg se kreće svim silama, iz ljutnje što se njegova moć pokazala toliko krhkom? Javlja mi se pred očima gaženje Musolinijeve lobanje – među gaziteljima je sigurno bilo onih koji su ga oduvek mrzeli ali, slutim, još više razočaranih što ih je poveo na toliko, na kraju se ispostavilo, jadan i besmislen put. No, očigledno je da se radi o, ne tako kratkom, mirnodopskom procesu, kako to general fon Hauzer iz „Prokletih“ kaže, važnijem od rata. Kako bi se ratni, tj. izborni pobednici ponašali? Da li bi se neki novi mali gad ušunjao u sistem, prepisujući propale fabrike svom ocu, konačno, mnogo godina kasnije, postajući gradonačelnik da bi štitio svoju interesnu grupu? Da bi se uopšte došlo do straha od poraza u miru, prvo se mora početi pobedom u ratu.