Pronađeno u prevodu

Razumećete me, mozgu je ponekad potrebno malo podsticaja da bi se hranio „mržnjom prema Vučiću“ (mislim, ona je tu već dvadeset i pet godina, bezbedna i živa, no i dopaminu je ponekad potreban kokain da bi se razmrdao). Da sam igrani program prekidan epistolarnim dramama na svakih sat vremena eliminisao ranije propustio bih zanimljiv fenomen koji se verovatno tiče svih televizija i načina na koji emituju filmove ali ovo je primer kojem sam bio svedok, pa…

Na prvom filmskom kanalu išao je „Dnevnik Bridžet Džons“, scena u kojoj glavna junakinja, verovatno nakon nekog uzbudljivog ponižavanja od strane Hjua Granta, utehu pronalazi u opijanju sa prijateljima koje u voice-overu naziva „svojom urbanom porodicom“. Voice-over nam dalje predstavlja prijatelje, dve mlade žene i jednog momka. Prva žena je novinarka koja voli da psuje, drugu igra Širli Henderson (a zbog koje sam verovatno i zastao na tom kanalu – šta ću, volim Širli Henderson) i kada dođemo do momka dolazimo i do problema. Naime, Bridžet DŽons nam kaže da se radi o tipu koji je osamdesetih snimio jednu hit pesmu i kada je shvatio da će na osnovu toga dobijati sav seks koji mu je potreban tokom devedesetih, prestala je da ga zanima muzika. NJegovo predstavljanje završava se dodatnim pojašnjenjem: „total poof, of course“. Sad, „poof“ je britanski politički nekorektni termin za homoseksualca, mekan i relativno arhaičan ali svakako uvredljiv u određenom kontekstu – ta reč bi se dala prevesti kao, recimo, „pederko“, ili – iz nekog razloga me to posebno zabavlja – „gejčina“ (ono „total“ pre „poof“ nas vodi u pravcu tog rešenja). No, prevodilac/prevoditeljka odlučuje se za „naravno, homoseksualac je“. Zašto? Da li postoji neko interno i potpuno pogrešno televizijsko pravilo o ublažavanju nepristojnosti za nežne srpske uši? Ili je dotična osoba koja prevodi primenila ubicu kreativnosti i svakog napretka zvanog „možda je bolje da ja… za svaki slučaj…“. Jedino što je urađeno je uništavanje konteksta odnosa među likovima. Jer, ta „gejčina“ je junakinjin ne tek prijatelj, već član surogat porodice. Dalje, nasilje trpe i nevidljive dramaturške niti pošto mu ona to nije rekla u lice (a mogla je i to bi u okviru njihovog odnosa bilo sasvim prihvatljivo) već je ispričala nama, gledaocima, rušeći tzv. četvrti zid.

Ostavio sam posle ukupno tridesetak sekundi „Bridžet DŽons“ i pokret palca me je odveo do scene iz filma „Četiri brata“ sa Markom Volbergom. Mali crnac, žitelj geta, biva uhvaćen u krađi čokoladice. Prisutna gospođa od sedamdesetak godina (belkinja, sedokosa, oštra i pristojna u isto vreme) prvo ga plaši da prodavac samo što nije pozvao policiju (jer, „svaki postupak ima posledicu“) da bi mu, tako uznemirenom, održala predavanje kako će se u životu neko vreme verovatno provlačiti radeći pogrešne stvari ali da će, pre ili kasnije, nastradati. „Ja, recimo, verujem da ti vrediš više od toga, ali i ti moraš u to da veruješ“, kaže gospođa, na šta dečak odgovori da je razumeo poruku. Gospođa, rekli smo, naoko sasvim pristojna, da bi se osigurala pita dečaka, „are you bullshitting me?“. U tome je cela poenta scene. Gospođa zna da mora da, da bi je razumeo i poštovao, govori jezikom koji dečak razume, jezikom koji neće čuti u školi, ako uopšte ide u školu. No, taj dijaloški ubod smisla preveden je kao „da li me lažeš?“ (a trebalo bi, je li, „da li mi kenjaš?“). Ponavljam, ova dva primera cenzure i prevodilačkog nasilja dogodila su se za manje od jednog minuta.

Radi se, zapravo, o pogrešno primenjenoj političkoj korektnosti u društvu koje nije pripremljeno za fine nijanse koje dele bezumnu pristojnost od umetničkog čina, društvu koje je sistematski odučavano od prepoznavanja razlike između omota i sadržaja. I, time se, naravno, ništa ne postiže, ili, još gore, postiže se upravo suprotno. Šta, recimo, u jednom takvom društvu znači što je lezbejka postavljena na mesto predsednika vlade? Da li to znači da će dvojica bradatih muškaraca – recimo, za par godina, kada narečena premijerka završi kao fusnota u mraku istorije – moći da se bezbrižno prošetaju centrom grada držeći se za ruke? Pre se postiže suprotan efekat, pošto se sve nalazi unutar određenog konteksta. A kontekst je sledeći: kada vam je potreban neko ko će zauzimati određenu poziciju a da pritom neće posedovati nikakvu stvarnu moć odlučivanja, koga ćete odabrati? Lezbejku. Umesto osnaživanja ugnjetavane manjine, taj izbor samo doprinosi dodatnom osećaju njene uniženosti i parade ponosa kojima neko takav prisustvuje u najboljem slučaju ne znače apsolutno ništa. U društvu u kojem političko-finansijska moć nije u isto vreme dozvola da se radi šta god poželite homoseksualac često sme i mora da bude „gejčina“ ako to kontekst nalaže. U onim drugim, ostaće gejčina, biće nižeg reda, kako god da ste ga nazvali.