Proračunatost iza brada i očnih jabučica

Usput, a to traje već pet ili više godina, obično tačno predvidim koji će biti nagrađeni film na festivalima vođen time koji mi se najmanje svideo. Kako god, „Ovnovi“ pričaju priču o Gumiju i Kidiju, u sedmoj deceniji života (mada je to teško proceniti zbog sve te hladnoće, vetra i podzemnih isparenja koja rade stvari ljudskoj koži), braćom koja ne razgovaraju prethodnih četrdeset godina. NJihovi životi, osim što su im kuće jedna do druge i imanja su podeljena žicom, dodiruju se na redovnom lokalnom izboru za najboljeg ovna. Nakon što Kidijev ovan pobedi, Gumi, u napadu zavisti, sprovede malo detektivsko ispitivanje i zaključi da sa životinjom nešto nije u redu. Nakon što prijavi svoje otkriće veterinarki, utvrđuje se da Kidijeve, a i pojedine druge ovce u kraju boluju od grabeža, što navodi vlasti da narede istrebljivanje celokupne vunene populacije. Odnos između braće od početka je ustanovljen tako da stariji kinji mlađeg, što samo kulminira nakon što Gumi postaje krivac za propast celog kraja i desetina domaćinstava. Ipak, kako to obično u životu i takvim odnosima biva (filmski primer broj jedan bi bio „Šta se dogodilo sa Bejbi DŽejn?“), problemi su dublji, njihov otac je u oporuci ostavio celokupno imanje mlađem bratu te je stariji, možda, opravdano besan i agresivan, tako da nije u potpunosti izvesno ko je tu veći mučitelj a ko žrtva. Za „Ovnove“ (uz dvosmisleni naslov – tiče se i konkretnih životinja ali i braće koja, metaforički, stoje na deblu i ne žele da propuste onog drugog da prođe), dobro zamišljene i vrhunski izvedene sa položaja filmske umešnosti, moglo bi se reći da pate od sindroma festivalske proračunatosti, nudeći sve ono što jedan kulturan gledalac očekuje od malog islandskog filma. Šta imamo? Uredna aristelovska dramaturgija sa sukobima, preokretima i katarzom – štiklirano; dvadesetak vezivnih kadrova predivnih, za devedeset devet procenata stanovnika zemljinog elipsoida, egzotičnih i apartnih, krajolika – štiklirano; puno gustih brada i džempera iz domaće radinosti – štiklirano; sečenje noktiju na nogama starinskim kuhinjskim makazama – štiklirano; iznenadni napad na vladinog službenika lopatom – štiklirano; prevoženje obeznanjene pijane budale lopatom bagera – urnebesno štiklirano… Ako za trenutak zanemarimo sve te spoljašnje pojave zbog kojih film i dobija festivalske nagrade, uz lep motiv besmislice višedecenijske mržnje između suseda i rođaka (a koja, uzdignuta na viši nivo, radi i kao preporuka narodima, recimo balkanskim, da malo preispitaju svoje ponašanje) ostaje nam tema sukoba starog i novog. Island, država koja nije članica Evropske unije (i koja je odigrala zanimljivu ulogu u okviru svetske ekonomske krize) predstavljen je i kao poprište borbe između modernog, robotskog sa jedne i iskonskog, čistog i poštenog sa druge strane. Uzgajivači ovaca, naročito stariji poput naše dvojice junaka, smatraju da im se država previše meša u posao i pristaju na igru samo zato što nemaju izbora. Pa ipak, Gumi i Kidi koriste teretna prevozna sredstva, bagere, internet… Podseća to na čest sindrom u kojem ljudi koji se najviše bune protiv svetskog imperijalizma često šalju svoju decu da studiraju na Oksfordima i Kolumbijama, potpuno zanemarujući doslednost između reči i dela. Islandska braća, zapravo, celih svojih života bili su dosledni po pitanju pogrešnih stvari, tj. mržnje.

* * *

Da se ne pravim preterano pametan, iako sam, navodno, istoriju popularne i ne toliko popularne muzike umereno dobro poznavao, za „Rezidentse“ jedva da sam čuo do 2003. godine i šašavosti DSS-a na temu od strane države finansiranog satanizma, i to na Krstovdan, ni manje ni više. Moglo bi se reći da je dokumentarni film „Teorija opskurnosti“ po svojoj formi previše konvencionalan kada za svoju temu ima istorijat benda (pokreta? konceptualnog udruženja?) koji je, više nego po muzici (fanovi me upravo verbalno ponižavaju i smatraju za neznalicu), poznat po nepoznatosti. Kao nekakva dobro čuvana tajna malog ali dovoljnog (kapitalizam je to) broja posvećenika, „Rezidentsi“ su grupa od četiri (ili više, ne može se tvrditi sa sigurnošću) maskirana, hiperproduktivna muzičara, koji od sedamdesetih godina dvadesetog veka predstavljaju konceptualne albume, muzičke spotove u vreme kada ta forma još uvek nije postojala, višesatne filmske opere snimljene na prvim video kamerama, albume na CD-ROMovima, koncerte više nalik muzičkom teatru, konačno (da li i najvažnije?), povremene muzičko-tekstualne genijalnosti kao što je „Burn Baby Burn“. Naravno, iznad svega drugog, ostaje slika četiri mršave osobe u frakovima, sa očnim jabučicama umesto glava i cilindrima (meni je ono što identitet čini dodatno zabavnim detalj da su dvojici cilindri mangupski, plejbojski nahereni). Anonimnost u umetnosti često je proračunata, lažna. Npr., postoji slučaj izvesne beogradske grafiti umetnice koja je, navodno, anonimna, nekakav tajni urbani gerilac, što je, naravno, glupost i poza, jer za njene lične podatke znaju oni koji treba da znaju (što će reći, hipsterski galeristi i kreativci koji su morali da počnu da rade u marketinškim agencijama i, kao Dr. Strendžlav, naučili da to zavole). Međutim, u vezi sa „Rezidentsima“, stvar je iskrenija, u isto vreme konceptualnija, ukoliko ta dva pojma mogu da stoje zajedno u istoj rečenici. Kako to da su, posle toliko godina, njihovi identiteti i dalje tajna? Jednostavno je, ukoliko ste toliko duboko zaglibili u istraživanje bizarnih rukavaca popularne kulture, neće vam biti ni u kakvom interesu da otkrijete da se iza jedne od maskiranih nakaza krije Bob Roberts, čiji su roditelji bili vlasnici gvožđarske radnje. Šta će vam to? No, budući da su ljubitelji – zapravo, oni koji su čuli za njih, jer svi oni u isto vreme moraju biti i ljubitelji, više ili manje – „Rezidentsa“ alternativni elitistički snobovi (da se ne uvrede, i sebe dodajem na spisak) ostaje pitanje kome je namenjen jedan ovakav, u principu, klasičan dokumentarni film? Uz sve informacije i edukaciju koje nudi, mislim da za „Rezidentse“ treba saznati postepeno, detalj po detalj, na osnovu tihe preporuke prijatelja, ili nakon što se budale poput DSS-ovaca iz 2003. upecaju i na taj način im daju najbolju reklamu. Snobizam, priznajem.