Psihopatologija iza kula i gradova

Film „Broken City“ umereno je zanimljiva neo-noir vežba, sa Markijem Markom kao privatnim detektivom, moralnim bivšim policajcem sa nečistom prošlošću, dešava se uglavnom noću, slučaj ljubavne prevare vodi ka većim događanjima i opet nazad u ljudsku trivijalnost i, da, naš junak ima i sekretaricu, devojku od poverenja sa kojom, zbog poslovnog odnosa i razlike u godinama ne može da bude zajedno ali koja bi, savršena devojka kakva je, sve uradila za njega. Ono gde film, barem građanima Beograda, postaje krajnje zabavan je politički aspekt priče. Naime, jedan od glavnih aduta republikanskog gradonačelnika Njujorka (Rasel Krou) u predizbornoj kampanji je kapitalni projekat rušenja zapuštenog priobalnog dela Menhetna i građenja solitera, parkova, nove slike grada, ukratko. „Ja radim dok drugi samo kritikuju“, „ovaj projekat će dati našim građanima posao“, „ukoliko graditelji ne budu ispunili svoja obećanja ja ću biti tu da ih dovedem u red“, izgovara on zlokobno poznato. Ispostavlja se, naravno, da soliteri nisu namenjeni građanima Njujorka, već će u njima biti poslovni prostor za korporacijske kupoprodajne igre. Uz to, sam gradonačelnik ima tajni finansijski interes. Kako je „Broken City“ proizvod mašte, logično je da će na kraju zlikovac zameniti svoju otmenu kancelariju zatvorskom ćelijom a naš junak će odlučiti da žrtvuje sebe i izaći kao pobednik.

Robert Taun je sedamdesetih napisao tri scenarija od kojih je u planiranoj formi, verovatno zato što su bili, za razliku od filma „Broken City“, u svojim razrešenjima sasvim paralelni sa realnim životom, snimljena samo „Kineska četvrt“. Drugi deo, „Dva Džejka“, sasvim je pristojan film kada se uzme u obzir da ga je, na kraju, Džek Nikolson sam režirao da bi zaustavio tužbe ljudi koji su uložili svoj novac i pitali se zašto nema rezultata, dok su elementi trećeg scenarija „Cloverleaf“ završili u filmu „Ko je smestio Zeki Rodžeru?“. Taun je bio opsednut vremenom pre Drugog svetskog rata i putem kojim je Los Anđeles postao grad bogatstva i zabave („incest i voda“, kako je objasnio producentu Robertu Evansu na čemu radi) i za tu dekonstrukciju grada u kome živi nije mu bilo dovoljno 120 stranica scenarija. „Kineska četvrt“ bavi se starom dobrom istinom iza velikih projekata od strane političara reklamiranih kao spas za građane, prebogatom manjinom koja kupuje jeftino i prodaje skupo i kako će, par generacija kasnije, gresi predaka biti zaboravljeni dok njihovi potomci i dalje upravljaju našim životima. Dok je tema „Kineske četvrti“ bila voda a „Dva Džejka“ nafta, u „Cloverleafu“, naročito na način na koji je iskorišćen u „Zeki Rodžeru“, stvari postaju zanimljive za nas, od Tauna i njegovih opsesija udaljene okeanima slane vode i vremena, ali sa vrlo povezanim problemima. Naime, Sudija Prokletstvo, za javnost borac za pravdu i istinu, osniva korporaciju kojom želi da kupi Grad crtaća, samo da bi ga uništio i na njegovom mestu sproveo autoput. „Uskoro, gde je nekad bio Grad crtaća biće niz benzinskih pumpi, jeftinih motela, restorana brze hrane, skladišta automobilskih guma, salona automobila i čudesnih, čudesnih bilborda koji dosežu koliko se pogledom može obuhvatiti. Bože, biće predivno!“, manifestuje on svoju oduševljenost zamenjivanja nečega lepog đubretom. Jer, možda će sve te stvari koje Sudija navodi i obezbediti posao hiljadama ljudi, ali Grad crtaća im je davao smeh. I, kao konačni klin u sanduk, Sudija Prokletstvo je i sam crtać, poludeli crtać. Kada analiziramo mozak našeg poludelog crtaća, dolazimo do nekoga ko nikada nije postao deo grada u kojem je rođen i zato mu sasvim lako pada da ga uništi. Sasvim lako? Zapravo ga to pali. Noir obično u svojoj osnovi ima kombinaciju velikog novca i niskih strasti. Kao iza zlikovca iz „Kineske četvrti“, iza projekta „Beograd na vodi“ krije se duboka psihopatologija, ovaj put ne ekstremno bogaćenje i incest, već uništavanje centra grada koji vas nikada nije prihvatio. Ako ne možeš da im se pridružiš, pobedi ih.

Kako ih zaustaviti? Taunove priče završavaju se potpunim ili umerenim neuspehom glavnog junaka jer drugačije ne može biti. Sveza velikih „new deal“ reči i velikog kapitala koji je iz ekonomske krize izašao pametniji i oprezniji previše je jaka. Dodajmo tome i ljudskost glavnog junaka koji počinje da istražuje slučaj ne iz finansijskih razloga već zato što ga je neko napravio majmunom i, na kraju, kada mu je pobeda pred vratima, ne može samo da ode već mora da lično kaže zlikovcu da je bolji od njega. Čovek biva poražen zato što je čovek, sa svim svojim slabostima i grehovima. 2015. godine, situacija je još bezizlaznija, sa korporacijama koje za svoje potrebe koriste male diktatore i obrnuto i masom lobotomiziranom gedžetima, kablovskom televizijom, odsustvom gladi i prisustvom jeftinih zadovoljstava. Stavka „Beograd na vodi“ ugovora kojom se vlada obavezuje da neće donositi zakone koji će ometati realizaciju projekta konačni je trijumf liberalnog kapitalizma nad socijaldemokratijom. Možda je vreme da svako od nas stvori svog Tajlera Dirdena.