Publika u mračnom ogledalu

Jaja i Karl su manekeni koji se, reklo bi se, bliže četvrtoj deceniji života.

Bliži se, stoga, i trenutak za donošenje važnih odluka, kad bi ona trebalo da pronađe situiranog, malo starijeg muškarca, a on da aktivira jedno od poznanstava (verovatno uspostavljenih preko krevetskih usluga, ili posedovanja drugih kompromitujućih informacija) u cilju dobijanja posla iza kamera modne industrije.

Dok se to ne desi, žive u nekoj vrsti bliskosti koja se ovlašno graniči sa ljubavlju, uglavnom od svojih Instagram profila – ona mnogo bolje, te ih i upoznajemo tokom svađe oko plaćanja restoranskog računa.

Jaja, očigledno, perverzno uživa u Karlovoj frustraciji koja potiče iz pozicije muškarca sa pet puta nižim primanjima od partnerke. Karl, pak, nije dovoljno intelektualno i emotivno zreo da prihvati datosti svojih dosadašnjih životnih izbora – on je uspešan u onome što radi; nije, recimo, glumac koji nije u stanju da prođe audiciju te iz tog razloga oskudeva u novcu – što dovodi do konačnog uspostavljanja odnosa snaga u dugačkoj i glasnoj raspravi.

Ruben Estlund nastavlja svoj uspešni manir odabira praznih, antipatičnih junaka, zatim ih bacajući u velikim delom samoizazvane nevolje. No, za razliku od neuspešnog zaštitnika porodice i njegove žene koja je bračne godine, pre surovog otrežnjenja, valjda provela u devojačkim fantazijama o vitezovima i damama u nevolji (“Sila prirode”), ili kustosa, malograđanskog zatvorskog čuvara koji opasnu konceptualnu umetnost drži pod ključem (“Kvadrat”), junaci “Trougla tuge” principijelno su svesniji blazirane lažljivosti svojih života.

Put ih, zatim, odvodi na krstarenje luksuznom jahtom – koji plaćaju Jajini instagram oglašivači – gde se upoznaju sa desetak primeraka visoke finansijske klase. Iako se film reklamira pre svega na osnovu dešavanja iz druge polovine, čini se da njegov najuspešniji deo jeste ekspozicija putnika i članova posade. Dimitrij (Zlatko Burić, možda u svojoj najboljoj ulozi) je ruski kapitalista, sa imetkom nastalim tokom prvog ciklusa sticanja bogatstva početkom 1990-ih.

„Prodajem govna“, kaže on pri upoznavanju, ne mistifikujući prirodno đubrivo koje ga je dovelo do “all inclusive” krstarenja sa udovoljavanjem svim (be)smislenim željama. Bračni par sedamdesetpetogodišnjih Engleza obogatio se proizvodnjom oružja, sa akcentom na nagazne mine koje su mrske “UN” zabranile u ne tako davnoj prošlosti.

„Bila su to teška vremena za nas – kaže muž – ali borili smo se i opstali“, usmerivši resurse ka ručnim bombama.

Njihova scena kao da stiže iz “Smisla života Montija Pajtona”, što navodi na razmišljanje o Estlundovim humorističkim uzorima. Valja pomenuti i Nemicu čiji muž objašnjava da je pretrpela moždani udar, nakon kojeg je ostala nepokretna i ponavlja reči „in der wolken“ („u oblacima“), ako ni zbog čega drugog onda zato što je tumači glumica imena Iris Berben, nepokolebljiva filmska radnica ljubiteljima špageti vesterna poznata još iz filma “Vamos a matar companeros” Serđa Korbučija. Njena blažena i nezabrinuta zbunjenost, zapravo, udaraju jednu od bitnih nota filma.

Iskrenost i pristojnost koje potiču iz privilegovanosti, po Estlundovom običaju, tvore likove lišene zlobe, neprimerene za otvorenu gledaočevu mržnju. Sa druge strane, posada i posluga su sačinjeni od lumpenproletarijata i besramnih društvenih uspinjača mnogo prikladnijih za prezir.

Osim, možda, kapetana (Vudi Harelson), pijanog marksiste, rezigniranog svojim i društvenim porazom, čiji nesrećni aktivizam može izazvati odobravajući podsmeh, dok razmišljamo da bi mu mnogo bolje bilo da se otrezni i dovede lađu do luke.

Estlund veli da mu je Žak Tati jedan od omiljenih filmskih autora, što postaje vidljivo tokom oluje, haosa na brodu bez komandujuće osobe i masovnog povraćanja putnika što sve zajedno, pomognuto i upadom pirata na gliserima, dovodi do potapanja broda.

Žak Tati – ili, recimo, Selersov lik Hrundija Bakšija iz “Žurke”, delimično inspirisan Tatijem – postavlja dramsku konstrukciju sa usamljenikom čije pozitivno konzervativne vrednosti moraju dovesti do neke vrste reda, dok gledalac ima svog predstavnika u borbi protiv bezdušnosti imetka. Kod Estlunda, pak, imamo Ebigejl (Doli de Leon koja savršeno prati rediteljev mizantropski svetonazor), filipinsku čistačicu klozeta, kao jedinu osobu među preživelima na pustom ostrvu koja ume da ulovi ribu i zapali vatru.

Osvešćena svojom novonastalom moći, ona trenutno preuzima ulogu vladara i tlačitelja, dok lagodnim životom anestezirani ostatak populacije ni ne pomišlja da je, recimo, fizičkom silom natera da ih prehranjuje. Između Tatijevog gospodina Iloa i Estlundove Ebigejl, dakle, nalazi se ceo okean u kojem se utapa gledaočeva identifikacija.

Što, naravno, nije loše, budući da Estlund tačno zna šta mu je namera – film za zaštićenu, civilizovanu, neka bude i malograđansku publiku, koji u sebi ne sadrži malograđanske elemente pripovedanja, dok ka bioskopskim redovima, naseljenim damama u blistavim haljinama i gospodom u smokinzima, okreće mračno ogledalo. I na kraju, kao podvlačenje crte ispod besmisla vremena u kojem živimo, za svoje filmove redovno dobija “Zlatne palme” u Kanu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.