Rad odraslog čoveka

Nimalo iznenađujuće, „Bilo jednom u Holivudu“ uopšte nije film o porodici Menson ili o tragičnoj sudbini Šeron Tejt. Paradoksalno za film koji ima Holivud u naslovu, moglo bi se reći da u osnovi nije ni film o svetu filma, koristeći ga kao kulise za priču o prestanku trajanja, bilo ono vezano za karijeru, prijateljstvo, duh vremena, sam život ili, najtužnije, san.

Rik Dalton (Leonardo DiKaprio) uglavnom je televizijski glumac kojeg zatičemo deset godina nakon perioda varljive slave. Prilike za prelazak u višu ligu, ako ih je ikada i bilo, odavno su prošle i agent ga, u vreme kada taj podžanr polako prestaje da postoji, tera da ode u Italiju i brzinski snimi nekoliko špageti vesterna. Predstavljena nam je scena iz jednog od njegovih poslednjih filmova, brutalne B ratne akcije u kojoj bacačem plamena okončava ljudski sadržaj nekolicine Hugo Boss uniformi.

Problem je samo, takav tip filma kasnih šezdesetih još nije postojao, svakako ne u SAD. Naime, u Italiji i Španiji dramaturški jednostavni ratni filmovi (podstaknuti uspehom „Dvanaestorice žigosanih“) ponekad su sadržavali scene ekstremnog nasilja na produkciono daleko nižem nivou od prikazanog nam u filmu unutar filma, no, svaku dalju raspravu prekida činjenica da Rik u tom trenutku još uvek nije krenuo u mediteransko tezgarenje.

Dakle, radi se o fikciji, o nečem nestvarnom što je posledica Tarantinovog celoživotnog istraživanja svega stvarnog što je postojalo u istoriji filma i pop-kulture (kada smo to utvrdili, obratite pažnju na koje još načine i kada će bacač plamena biti upotrebljen). Rik, dok karijera ulazi u završne faze slobodnog pada, za prve komšije ima Šeron Tejt (Margo Robi u nezahvalnoj a ključnoj ulozi – čak i kada ode u bioskop ne gleda Margo Robi kao Šeron Tejt već, u sasvim smislenom postupku, pravu Šeron Tejt u filmu sa Dinom Martinom) i Romana Polanskog i opet se nalazimo ispred kompleksne postavke. Šeron Tejt je Rik minus petnaest godina, novo, nevino biće oduševljeno životom.

U isto vreme, njena blizina je nada (“Možda ćemo jednog dana da uđemo u neku priču i sva vrata će da mi se otvore“) i izvor očaja i griže savesti. Verovatno najlepši minuti filma su montažna sekvenca koja uz pesmu „Out of Time“ Stonsa najavljuje poslednji dan u životu Šeron Tejt. Za početak, deluje da je ideja jednostavna, vreme je za Šeron isteklo. Onda, stihovi „you’re obsolete my baby, my poor old fashioned baby“ fokus prebacuju na Rika. Zatim, nekoliko predivnih kadrova paljenja velikih neonskih natpisa na odavno nestalim restoranima i barovima govore nam – celom ovom svetu koji gledamo ističe vreme. Na kraju, gledalac se suoči sa surovom nepromenljivošću: „Ja sam taj kome ističe vreme“.

Prilično je sve to složeno, ti transferi koje „Bilo jednom u Holivudu“ izaziva u nama. A, kako ljudi vole da pojednostavljuju stvari, pojedini kritičari američkih anti-Tramp medija hvataju se za detalje: zašto u filmu sa tridesetak likova nijedan nije crnac?; zašto je – za razliku od dvojice muških, sredovečnih, belih luzera koji izazivaju identifikaciju – Šeron Tejt neka vrsta ukrasa?; zašto je Brus Li prikazan kao arogantni smrad? To je pravo mesto da u tekst uvedemo Klifa Buta (Bred Pit), Rikovog šofera, potrčka, jedinog prijatelja.

Klif je, u osnovi, kaskader koji je zbog niza impulsivnih a pogrešnih odluka postao „nepoželjna persona“ u Holivudu. Tokom nekoliko početnih scena žuljao me je Bred Pit u toj ulozi. Zašto bi se ovaj zgodan, fizički sposoban, dovoljno inteligentan tip mrcvario u gradu koji ga više ne želi, pri čemu ni on ne želi, zaista, da koristi površne prednosti grada – drogu, zezanje, seks sa mladim, oslobođenim ženama? Valjalo li je odabrati nekog glumca čija sama pojava ne vrišti „filmska zvezda“? Međutim, kako su se scene smenjivale – nepažljivom gledaocu bi se učinilo, takmičile u besmislenosti – shvatio sam da upravo Bred Pit usmerava ceo kontekst ka predelima apsurda postojanja, najvećeg, moglo bi biti i jedinog negativca u filmu.

Rik, inhibiran slikom o sebi, tek kada se prepusti kostimografkinji koja mu nalepi brkove, raspusti kosu i obuče kožnu jaknu sa resama, konačno izlazi iz sebe i postaje glumac, onda kada više svetu nije bitno, budući da se promena dešava u pilot epizodi treš vestern serije. Ali, i to je ono „ali“ ispred kojeg sve drugo gubi važnost, dobio je samopoštovanje. Klif je, pak, negde daleko, izvan sebe, on jednostavno nije tu, i koliko god da, sa strane gledano, nisko padne, uvek će biti dovoljno neopterećen sopstvom da, kada zagusti, postupi ispravno.

Vratio bih se dvadeset i šest godina unazad, do još jedne bajke naslova „True Romance“ (inače, Klif ima puno elemenata Flojda iz tog filma – izgleda da Tarantino Pita, nakon što je ovaj navodno sam dodao Flojdov duvački aspekt, uglavnom vidi kao tipa odsutnog od svega, uključujući strah, tipa koji zbog te odsutnosti zna da nanese štetu sebi i drugima, ali je neupitno na pravoj strani).

Zašto je otac glavnog junaka lečeni alkoholičar koji živi u prikolici sa rotvajlerom imena Romel (Klif u „Bilo jednom…“, takođe stanar prikolice, ima pit-bulicu) i odlučuje da umre tako što će gangsteru u lice izneti teoriju da su „Sicilijanci u stvari čamuge“? Skandalozna ideološka osnova prihvatljiva je, čak poželjna, ako: a) lik koji je nosi obavlja svoju funkciju u fabuli, i to među pozitivcima i b) je zbunjujuća podrška etički superiornom delanju. Nije li to nalik samom rediteljevom recikliranju tuđih scena, muzičkih tema, celih narativnih tokova?

Pošto bi se iz prethodno izloženog moglo pričiniti da „Bilo jednom u Holivudu“ previše vremena provodi u dve srodno slepe dramske ulice – prikazu likova toliko zarobljenih u sopstvenom svetu da ne poseduju univerzalnu relevantnost i autorovoj nesposobnosti da samozabavljanje pretvori u masovnu identifikaciju publike – posebno bih obratio pažnju na sekvencu u kojoj se sažima većina tematskih tokova.

Negde oko polovine filma Klif odvozi autostoperku do njenog mesta stanovanja, uglavnom zato što u tom trenutku nema pametnija posla. Februar je 1969. godine i hipi-devojka (savršeno odabrana glumica koja je igra zove se Margaret Kvejli i ćerka je Endi MekDauel) živi na Spanovom ranču, u naoko uobičajeno odrpanoj i slobodoumnoj komuni. Ipak, iako Klif to ne zna, nama, gledaocima, trebalo bi da je jasno da je upravo stupio u jazbinu porodice Menson koja će šest meseci kasnije svojim dvonoćnim divljanjem simbolički i materijalno staviti tačku na leta ljubavi, doba vodolije i ostala maštanja o svetu nesputanosti, onom što je, tu, iza ćoška, samo ako smo dovoljno hrabri da mu se prepustimo.

Da li je nedostatak što se ključ napetosti nalazi u gledaočevom predznanju? Tarantina je – po meni, s pravom – baš briga, budući da petnaestominutna sekvenca, i za upućene i za one druge (koji su, strepim, većina), tiho vrišti nadolazećom opasnošću. Ipak, ako razmislimo o efektu na upućenog gledaoca, uz sve detalje iz stvarnosti, uz, siguran sam, imena i nadimke koje su desetine figura u drugom planu imale u scenariju, uz svest da se tu, zapravo, ništa epohalno ne može dogoditi… Klif, odjednom neupitni centar naše identifikacije, je izmišljen lik, hipi-devojka, ona koju od članova porodice Menson najviše gledamo, takođe, i kao takvi, dozvoljena su lovina. Ali, prava lovina je zapravo suština koja se nalazi iza detalja. Posebno gmizavi član porodice izbuši gumu na Klifovom (tj. Rikovom – što agresiju čini još problematičnijom) autu, nakon čega biva prebijen i u činu vrhunskog poniženja nateran da je sam zameni.

Dok se bavi tom nedostojnom radnjom susretne mu se pogled sa jednom porodičnom drugaricom koja mu nečujno, pokretom usta poruči, „volim te“. Ispod naoko jednostavnog nasilja buja toliko suprotnosti, iracionalnosti, žanrovskih smernica, da scena postaje – u svoj svojoj razvučenosti, ili baš zahvaljujući tome – ludački uzbudljiva. Recimo, predstavljen nam je masovni poremećaj shvatanja stvarnosti, veze između radnje i posledice. U umovima stanovnika ranča, Klif, sam protiv mnoštva, predstavnik je ugnjetavačkog sistema, dok je idiot, izazivač nasilja, pri tome potpuno nesvestan nadolazeće posledice svog delanja, velikomučenik za slobodu i ljubav.

Horor se, često, nalazi u crti koja deli razum od besmisla, u ovom slučaju crti na koju hipi-devojka od prve sekunde svoje pojave svakim pokretom lica – i, naravno, stopala – skreće pažnju nama, upoznatima sa rezultatom svega. Simpatična blesavost, očekivana za duh vremena, zapravo je niz signala koji otkrivaju poremećaj svesti. Reakcionarni kontekst? Zapravo, samo jedan neizbežni element sveobuhvatnog konteksta. Otvaramo zatim još jedno značenjsko polje, sa Spanovim rančem koji, kada se na njemu na kratko nađe i Klif, postaje poprište sukoba samuraja, osoba koje svojim životima pretpostavljaju služenje svojevoljno izabranom gospodaru.

Dok su članovi porodice Menson u odsustvu nalogodavca himera bez jasnog cilja u sledećem trenutku u vremenu, za Klifa je neposredna budućnost racionalni izazov, koliko god se činilo da nije potpuno prisutan u sadašnjosti. Nizanje detalja (u filmu čija dramaturška forma na prvi pogled deluje proizvoljno – tri obična dana koji se okončavaju nekom vrstom promene, koraka unapred) gradi prvo organski, akciono, zatim, nakon gledanja, za tumačenje izazovan svet.

Za Kventina Tarantina je nakon „Džeki Braun“, njegovog najboljeg filma (mada „Bilo jednom u Holivudu“ tu tvrdnju dovodi u ozbiljno pitanje), usledio dugačak i mučan period dekadencije tokom kojeg je najava skorog penzionisanja zvučala smisleno i oslobađajuće. I, onda, ni iz čega se pojavljuje „The Hateful Eight“ („Osmoro mrzitelja“ bio bi tačan prevod), film odraslog čoveka, konačno film o nečemu, i to nečemu toliko pretencioznom kao što je suština ustrojstva jedne nacije (izveden, zbog ravnoteže, u nepretencioznoj formi).

„Bilo jednom u Holivudu“ sledeća je epizoda autorske faze koja me, kada malo bolje razmislim, zapravo nimalo ne iznenađuje. Ipak se radi o čoveku koji je, sve katane i meksičke troboje na stranu, na poetici Erika Romera zasnovao svoj dramaturško-rediteljski pristup filmskoj sceni. A Erik Romer, jedan od sinonima autorskog filma koji je za svoj umetnički pseudonim odabrao prezime pisca „palp“ romana o Fu Mančuu, poslednji put na špici se potpisao sa osamdeset i sedam godina.