Rad odraslog čoveka

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Meni je dete Kventin delovalo samostalno jos kada sam na odjavnoj spici Krimosa sa dna kace B produkcije iliti Rezervne dzukele (ne znam koji je gori prevod, oba su mi jednako gora i draga, dobar naslov bi mozda bio -Mangashi-, po onom legendarnom iz Zivojinovog Povratka – Gde se sada skupljaju mangashi? U bife ,Kosovo!’) procitao da zaludjenik iz lokalnog video kluba (ali olivuckog) zahvaljuje : Toniju Skotu, Teriju Gilijamu, Timotiju Keriju, ZP Melvilu itd. Naravno da sam pogresno shvatio zbog cega im se zahvaljuje. Dzeki Braun deluje najzrelije jer je blaxploatation vrelo mnogo dublje od drugih eksploatacija, eksploatacija isfrustriranog honky coveka, koje je Kventin reeksploatisao i time davao neki elan vital, infuziju sveze krvi (ali bash krvi) Holivudu. Speakin of blood, mucno je pogledati Reservoir dogs mnogo pre nego Blood simple od dece Dzoela i Itana. Kao sto je mucno potpuno nespreman pogledati trecu pricu iz The Ballad of Buster Scruggs (Meal ticket) koja tako poucno govori o vremenu kada nije bilo mesta za umetnike a, b, c pa ni d produkcije. Za Roemera nikad cuo i to uopste nije iznenadjenje. Kao tek malo netipicniji ,konzument’ filmske a umetnosti sa ovih prostora, cudi me da sam cuo i za Vigoa, Renoara, cak i onog Vadima, Sabrola, Bresona a tek Abdelatifa Keshisha ciji je film Mektoub my love – canto uno, koji traje 181 minut (trivija, u filmu se rat na Kosovu dogodio pre 1994) a zavrsava katastrofalno sa nastavkom od 212 minuta, eto bio i u zvanicnoj selekciji u Veneciji. O uticajima ne vredi raspravljati. Meni se ucinilo da je Bjela svoj Montevideo uradio pod uticajem Leopolda Toresa Riosa, argentinskog reditelja filma Pelota de trapo (iz 1948, to je ta vremenska pocetna tacka pa dok dodje do antipoda…), sto je totalno besmisleno. U ovom trenutku kada nekoliko hiljada sidera nude samo verziju snimljenu u bidzi, sta drugo do Vrhovi Zelengore M76, ima bacaca plamena, ima zombiranih tifusara ali i neke perspektive proboja u nesto bolju buducnost, bar bez bacaca plamena i tifusa…

2. To je takodje, Tarantinov ‘rekvijem’ film, prorocko-autobiografski osvrt, jer je i njega kao i njegove filmske junake, vreme pregazilo, kao rezisera i kao filmskog umetnika. To je bar ono sto sam ja video u filmu …

3. Hvala za referencu na True romance, promaklo mi je.
   A Klarens Vorli je sve što sam želeo da budem kad porastem.