Radimo, jer očigledno i dalje možemo

Nadajmo se uskoro odbegli, a još bolje u pritvornoj jedinici ili umobolnici zaključani predsednik je, u vreme kada je bio ubeđen da će doživotno posedovati moć, za jedan moj javni stav utvrdio da „takvi tekstovi ne treba da budu sprečavani ali treba da naiđu na adekvatnu ocenu, da bi ljudi videli s kim imaju posla“.

Za razliku od njega, odavno nisam ljubitelj negativnog isticanja i obično ulažem dodatni trud u pronalaženju filmova i televizijskih serija koje valja predočiti i preporučiti.

Posebno je to slučaj kada na red dođu programi filmskih festivala, a još posebnije kada su u pitanju manji, intimniji festivali, organizovani od strane grupa posvećenika.

Kvar nastaje kada se iz objektivnih okolnosti proveri manje filmova, a novembar 2024. godine nije mogao ponuditi objektivnije.

Meni se, moram da obznanim, ništa ne gleda.

U takvom stanju sam pregurao Slobodnu zonu i sada se mučim sa Festivalom autorskog filma, ispunjavajući obavezu prema svojoj medijskoj organizaciji; nažalost, i prema sebi, jer ovo je profesionalni život koji sam da li izabrao, da li u njega nasumično zapao.

Koračam tako, fizički sposoban a duhovno zadihan i kljast, ka bioskopskim salama u kojima pogledam ponešto jer moram.

Za to vreme najgori među nama, osvojivši instrumente sile, nakon sravnjivanja sa zemljom nedužnih korisnika železničke stanice polako približavaju i tačku bez povratka kada će iz Starog savskog mosta biti iščupano toliko šrafova i isečeno toliko gvožđa da će na kraju zaista morati da bude srušen (biće to, da nađemo pozitivni obris užasa, tužna obaveza neke sledeće vladajuće strukture), a ja uglavnom nisam tamo da ih svojim telom onemogućavam.

Samo da napišem ovaj tekst… samo da odvezem potomkinju na košarku, pa da posle toga svratimo negde da joj kupimo deblje pantalone i helanke… samo da pokušam da pronađem optimističan a i dalje realističan odgovor na njeno pitanje da li postoje dobri policajci… samo da za Radar otkucam 7000 karaktera o seriji sa Kejt Blančet, Kevinom Klajnom i Sašom Baronom Koenom u ulozi potpuno banalnog paćenika… samo da…

* * *

Dakle, u takvom stanju sam se dovukao do Doma sindikata i pogledao „Emiliju Perez“, primetivši da kvalitativno zaostaje za prethodnim filmovima Žaka Odijara ali zato poseduje veći nagradni, pogotovo oskarovski potencijal.

Potom sam slični entuzijazam primenio i na novog Kroneberga sa naslovom „Pokrov“ („The Shroud“) o kojem ću možda pisati narednih dana pošto bi se imalo o čemu, a ponajviše ukoliko zaključim da je viđeno dovoljno recentne umjetnosti i da se ipak mora osvojiti vreme za obnovu građanske obaveze odbrane napadnutih simbola Beograda.

Kola se, na koncu, slamaju na filmu „Prokletnici“ („The Damned“/“I dannati“) italijanskog reditelja sa trajnom boravišnom adresom u Teksasu.

Njegov dosadašnji stil nalazi se na ničijoj zemlji između igranog filma, dokumentarnog filma sastavljenog od na dramski način montiranih isečaka stvarnosti, te neke vrste snimljene predstavljačke radionice, na tragu opusa Pitera Votkinsa (ko može zaboraviti njegovu šestosatnu „Parisku komunu“ iz 2000?).

„Prokletnici“ su na prvi, varljivi pogled prijemčivi za civilnog gledaoca, počevši od natpisa o maloj jedinici američke vojske koja 1862. godine, dok je građanski rat u toku, polazi u istraživanje zapadnih granica teritorije belog čoveka.

Crvenog čoveka, pak, nećemo videti, ukoliko ste se greškom ponadali da „Prokletnici“ idu u pravcu dramskog razvoja filma „Bone Tomahawk“ sa kojim deli sličnost po tome što u prvoj polovini nema mnogo čega osim privatnih ispovesti i opštih razgovora o bitku i materiji.

Tako, bradata, kosmata i, kako sugeriše naslov, prokleta uniformisana lica tumaraju, analiziraju privredne potencijale okoliša, pričaju anegdote o svojim očevima, uče se funkcionisanju koltova i prvih „repetirki“ koje kada gađaš čoveka udaljenog pedeset metara moraš usmeriti ka međunožju da bi pogodio glavu, jer ako centriraš glavu pogodićeš pticu u preletu…

Naravno, ti podaci neće imati čehovljevsko razigravanje u trećem činu (činova ni nema), već su nabacani bez neophodne dramske svrhe, budući da su „Prokletnici“ neinventivni eksperiment – montažni rezultat dva meseca snimanja dvadesetak ljudi koji žive na način na koji bi to činili da su bili u izviđačkoj vojnoj jedinici u doba osvajanja Divljeg zapada.

Koherentnosti nema pošto reditelj „glumce“ nije usmerio u pravcu nekakvog tritmenta, pustivši ih, čini se, da sasvim sami odaberu šta će njihovi „likovi“ misliti i hteti.

Naravno, to nije moglo doneti ništa osim testa gledaočevog strpljenja, a barem festivalski gledalac okvirno zna u šta se upustio i nije za očekivati da će izaći pre odjavne špice (izbegavam termin „kraj“, prikladan dramskim delima).

Šta reče onaj beskrupuloznik sa početka teksta, baveći se nekim drugim društvenim pojavama?

Da li je „dobro da takve stvari postoje“?

Naravno da je potrebno da ih ima, i da su filmski festivali, finansijski podržani od strane svih građana, mesta na kojima se mora dati šansa sadržaju krajnje nenamenjenom masovnoj upotrebi (tj. svim građanima).

Ponekad se taj sadržaj može ispostaviti irelevantnim kao u slučaju „Prokletnika“, mnogo ređe ključnim za gledaočev, kako to veli naziv Festivala autorskog filma, pogled na svet, a najčešće će se raditi o estetski uhodanom i neiznenađujućem glavnom toku elitističke alternative.

Ipak, možda ne bi trebalo uvek, i previše, verovati sudu selektora velikih evropskih festivala, izvora iz kojih do nas dotiču stvari poput „Prokletnika“.

Ali, nekakvi autoriteti moraju postojati, barem međunarodni?

Upita se građanin države u kojoj malo toga i malo ko još uvek ima bilo kakav autoritet…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.