Rađanje i smrt društvenih defekata

Sada su stvari drugačije i više nisam član u proširenom sastavu već sam kao iskusni izborni vuk (posle samo jednog kontrolorskog iskustva – očigledan problem koji opozicione stranke ignorišu jer je nerešiv) postavljen za zamenika SNS-ove predsednice biračkog odbora (jako fina devojka, usput, što je činjenica koja traži zaseban tekst).

Uz to, za razliku od Sopota gde sam bio jedan od dvojice dorćolskih tuđina, uz mene su sada „prevejana“ lokalka i mladi debitant iz centra kao direktni predstavnici liste „Srbija protiv nasilja“, te još dvojica gostiju – ozbiljnih, sposobnih i (što jeste bitno) duhovitih momaka koji predstavljaju Nadu.

Dakle, ima nas dovoljno i znamo šta radimo, kao što i znamo da će rad a ne jurenje krađe i prevare (donekle ih sputava samo naše prisustvo) skoro u potpunosti sačinjavati dnevne aktivnosti.

Rezultati glasanja za Beograd (tj. teritoriju na kojoj je i Beograd; u daljem tekstu pod navodnicima): od 1399 upisanih izašlo je 850 (60,7%), vlast 492 (SNS – 435, SPS – 57), opozicija 226 (SPN – 169, NADA – 57), što uopšte nije loše i predstavlja značajan skok u odnosu na izbore 2022. (avaj, porast, mada prilično manji, zbirno beleže i dve stranke vlasti).

Međutim, kada sam tokom brojanja glasova primetio sve deblju gomilu doktora Nestorovića (43), bilo mi je jasno da su celokupni izbori dobili defekt.

I to očekivan, jer na osnovu prethodnih izbornih procesa možemo zaključiti da u „Beogradu“ živi pedesetak hiljada redovnih glasača neutemeljeno ubeđenih u svoju posebnost, koji će glasati ili za Dosta je bilo, ili za Belog Preletačevića, ili, u nedostatku tačnije ponude, za u tom trenutku uzletne desničarske stranke.

To pre svega moraju uzimati u obzir sve stranke koje se bore za cenzus, i sada sledi jedan „J’accuse!“ koji neće biti apsorbovan tamo gde bi trebalo.

Pre par nedelja zapisao sam da Narodna stranka nema nikakvu šansu za prelazak cenzusa na republičkom nivou.

Jednostavno, salonska desnica je urbana društvena pojava, i prestaje da postoji čim putevi zamene ulice.

Stoga, napisao sam i da je moguće da Narodna stranka, samo od imena i dela Siniše Kovačevića, nekako „dogura“ do 30.000 glasača u „Beogradu“.

E sad, zašto je Đorđe Vukadinović, čija su istraživanja inače prilično tačna, Narodnu stranku, i to na republičkom nivou, postavio komotno preko cenzusa?

Teško da su ga ispitanici obmanjivali samo s tim u vezi, što znači da se radi o stvarnošću nelinearnom navođenju čitalaca istraživanja.

Na kraju, prosipanje glasova se nije desilo, jer je glasača Narodne stranke bilo toliko malo da nije bilo veće štete, ali je obavljeno trovanje opozicionog glasačkog bloka: možda bi broj apstinenata bio (još) manji da su u predizbornom istraživanju videli kaznu građana namenjenu „slobodnim strelcima“ i zaključili da izbori imaju referendumsku prirodu.

Dalje, dok je Boris Tadić ambiciozno i, nadam se, zavaravajući samog sebe, sabirao prošlogodišnje glasove lista Ajmo ljudi i Suverenisti, u istom tekstu u kojem sam tačno pretpostavio domete Narodne stranke sam se zapitao da li će nelogičnu saradnju Tadića i Radulovića napustiti pre svega Radulovićevi glasači, previše antisistemski da bi zaokružili bilo šta što je u vezi sa nekadašnjim predsednikom.

Pogledajmo, kao što smo u prošlogodišnjem postizbornom tekstu, zbir glasova sa tri mesta u OŠ „Skadarlija“.

Jasna opozicija (prošle godine „Moramo“ i „Ujedinjeni za pobedu Beograda“), SPN (752) i NADA (85), prošla je skoro identično – 837 od 1373 izašla.

Vlast takođe (316).

Narodna stranka, u urbanom epicentru gde bi trebalo da je jedino jaka, je dobila 43 glasa, i poruka je jasna: Jeremiću, obustavljaj političke aktivnosti za koje ionako nikada nisi bio predodređen.

Koalicija Tadića i Radulovića osvojila je 21 glas.

Dvadeset i jedan.

Od mogućih 1373.

Boris Tadić mi je, nekada davno, bio razredni tokom jednog dela gimnazije.

Poštujem ga i uvek se dobro osećam kada se setim njegove tadašnje emanacije, te ga zato molim da prestane, pogotovo sada kada više ne nanosi štetu nikome osim sebi.

Na kraju, vratimo se na velike poduhvate.

Dok čitate ovaj tekst već ćemo znati prve rezultate opravdanih zahteva za ponavljanje izbora i odziva građana na protestu.

Da li su umorni, razočarani, beznadni?

Sve ih podsećam na svakako redovne prolećne lokalne izbore kojima bi trebalo pridružiti ponovljene „beogradske“.

To je nulta tačka za početak promene o kojoj odavno govorim; bela stranica na kojoj se zapisuju prvi pasusi romana čiju fabulu moramo ali rasplet ne možemo znati.

Od svih nas zavisi da li ćemo do tada uspeti da prinudimo Zlo da dovede u red biračke spiskove, kao i da li ćemo ih naterati na privremenu upravu koju ćemo par meseci držati na oku.

Nada mora da tinja, razum da gori, a pobuna da bukti.