Rasterivanje lešinara

Ima u dokumentarnom filmu „Sorcerers“, ili, tačnije, neprekinutom snimljenom razgovoru Vilijema Fridkina i Nikolasa Vindinga Refna na temu katastrofe filma „Sorcerer“ ali i svega ostalog, od toga da li je u redu da se muškarac ponekad oseća kao Doroti iz „Čarobnjaka iz Oza“ do pogleda na etičko uređenje univerzuma, jedna značajna dijaloška razmena. Kada mu, na kratko, postane zamorno da priča o sebi, Fridkin prebacuje pritisak na kolegu i podseti ga da i njegov poslednji film nije baš idealno prošao kod publike i kritike. Refn, prvo ne davši na sebe, odgovara kako njegov film nije bio skup te da se ne može meriti sa Fridkinovim svesnim bacanjem u ambis, ali odmah zatim skida oklop i dodaje da i dalje misli da je „Only God Forgives“ remek-delo. Na to, Fridkin se okreće prema prisutnima i pita, „Ima li doktora ovde? Moramo da mu damo da popije neki lek“. „Only God Forgives“, remek-delo? Pa, meni je bio gotovo negledljiv, ali, radi se o tipu filma za koji reditelj ima potpuno pravo da ga smatra svojim remek-delom. Ipak, Refnovi filmovi, iako daleko od toga da su ezoterija za elitiste (na listi najboljih filmova godine, ne slučajno, smestio sam „Neonskog demona“ u deo za normalnu publiku), namenjeni su užem krugu ljudi, iza njih ne stoji savršena kapitalistička mašina od koje zavise Oskari. U ovom tekstu biće reči o dva filma koji bi, po svom stilu, po svojim autorima (ponovo, ne slučajno odabrana reč) trebalo da budu deo mašine, trebalo bi da dobiju njenu pomoć na putu do bioskopskog repertoara, pozitivnih kritika (a koje, u organizovanom svetu, ne dolaze same od sebe) i, na osnovu toga, poneke nagrade ili odavanja priznanja na godišnjim listama. Međutim, sami, bez zaštite, ostavljeni su da tiho istrunu. Mašina, za razliku od vremena filmova „Sorcerer“, „Heaven’s Gate“, „New York, New York“… danas pazi na sebe, i ne dozvoljava katastrofalne finansijske gubitke. Tako, filmovi koji ispadnu iz njenog okrilja umiru kao životinje u divljini, usamljeno i daleko od čopora.

„Bili Lin – heroj“ (trapavo, koliko god da je teško na srpski prevesti „Billy Lynn’s Long Halftime Walk“) Anga Lija je film, po sižeu, nalik mnogima kakve smo mogli da gledamo u poslednjih desetak godina. Otpor, naročito u liberalnim holivudskim krugovima, američkim vojnim intervencijama u Iraku i Avganistanu doveo je do filmova namenjenih intelektualnoj, „Sandens“ publici, onoj koja uživa u osećaju posebnosti, udaljenosti od mase, snobovskom osećaju koji je, između ostalog, i doveo do Donalda Trampa, predsednika. Kada bi se, ređe, antiratna tema formatirala tako da pripada bioskopskom repertoaru i velikim nagradama sve je ostajalo na planu patnje pojedinca i posledicama koje nasilje ostavlja na njegov mirnodopski život. Ali, da li je to žrtva koju je on podneo za demokratski svet, ili u samoj potrebi žrtvovanja postoji nekakav problem, ostajalo je nejasno i nedorečeno. Ang Li se bavi jednim danom u životu nekoliko pripadnika vojne jedinice koji su tokom rata u Iraku izveli uspešnu akciju, za to dobili ordenje i sada se od njih očekuje da se, u poluvremenu fudbalske utakmice, prikažu masi učestvujući u nastupu grupe „Destiny’s Child“. U redu, sama konstrukcija je već prilično grozna, no, đavo je u detaljima. Recimo, zašto se Bili Lin, stanovnik Teksasa i naš junak, prvi među jednakima, prijavio u vojsku? NJegova sestra je doživela saobraćajnu nesreću nakon koje ju je, prekrivenu ožiljcima, verenik napustio te je Bili Lin uništio beskičmenjakov automobil i dodatno ga vijao po gradu sa čeličnom šipkom za odvrtanje točkova („Samo sam hteo da ga vidim kako beži“, kaže). Pravni sistem mu je, potom, ponudio povlačenje optužbi ukoliko se prijavi u vojsku. Ili, recimo, rukavac priče tokom kojeg se Bili Lin smuva sa čirlidersicom koja ga, nakon što joj je rekao da bi želeo da pobegnu negde zajedno, strelja hladnim pogledom. „Gde da bežiš? Ima da se vratiš u taj Irak i pogineš za našu naciju“, govori taj pogled. Pa, onda, Stiv Martin kao vlasnik fudbalskog kluba, beli čovek koji iz svog tornja na vrhu stadiona upravlja svetom (na primer, zove trenera i naređuje mu kako da postavi igru). Kao što primećujete, razmišljanja o filmu krajnje su fragmentarna, jer, takav je i film. Ono što se Biliju Linu dešava tokom tog jednog dana slavljenja smrti, ono čega se priseća dok sedi u publici, ili dok maršira na bini zajedno sa Bjonse i njenim drugaricama, fragmenti su koji čine fašizam. Da, taj pametni Tajvanac svesno je i detaljno napravio film o fašizmu. Ali, društvo koje dozvoljava jedan takav film ne može biti fašističko? I to je, između ostalog, tema ove dvosatne depresivne vežbe, ta nemogućnost pobune u društvu u kojem za svakoga postoji mesto, za Trampa, za Bilija Lina, za film o Biliju Linu. A mesto Bilija Lina je smrt.

Film Vorena Bitija „Pravila ne važe“ o nekoliko godina u životu Hauarda Hjuza i dvoje fiktivnih likova koji dolaze u dodir sa njim naoko je lakši, frivolniji. Ipak… Hauard Hjuz čovek je koji je nasledio veliki kapital i zatim ga beskonačno uvećao. NJemu je sve dozvoljeno, za njega, libertarijanca, kako i smisleni naslov kaže, ne postoje pravila. Moguće je da sam nezdravo opsednut analizom Donalda Trampa i srpskog čitaoca „Deformera“ kojeg dotični, poput Putina, seksualno uzbuđuje ali pogledajmo kakav je stvarni i filmski lik Hauarda Hjuza i u kom pravcu razmišljanja nas vodi… Dakle, imamo početni kapital koji ga je od rođenja svrstao u 0,1 procenat privilegovanih. Zatim, tu je, što bi rekao „The Dude“, tretiranje objekata kao žena. Hjuz kupuje filmski studio „RKO“ i koristi ga kao svoju igračku te potpisuje ugovore sa desetinama devojaka koje žive u kućama u njegovom vlasništvu čekajući ulogu, probno snimanje ili izlazak u njegovom društvu i slikanje za novine. Uz to, imamo građenje megalomanskih aviona, kupovanje Las Vegasa od mafije, posuđivanje i zaduživanje, gubljenje i ponovno sticanje stotina miliona dolara (a to, je li, znači i otpuštanje radnika i proizvodnju patnje malog čoveka). On sam je suštinski prazna i mentalno poremećena osoba koja uživa u bezbednosti neosvetljenih prostorija, bez ikoga u svom unutrašnjem krugu ko ima prava da mu kaže, „Ludi idiote, stani malo i saberi se“. Jer, onaj ko poseduje moć određuje zakonska i etička pravila. Da li je slučajno da je Voren Biti, posle dvadeset godina pauze, mator i i dalje ležerno bezobrazan, napravio baš film o Hauardu Hjuzu (koliko god da je davno napisan scenario – koautor je scenarista „Leta iznad kukavičjeg gnezda“)? Teško, kao što nije slučajno da je „Pravila ne važe“ subverzivan na diskretan način (Biti ni u jednom kadru ne želi da nas navede da osuđujemo ili, daleko bilo, mrzimo njegovog junaka), prepušten lešinarima. I, ne, nije to remek-delo, nije ni veliki film ali je, kao i „Bili Lin“, film koji je rezultat čovekovog razmišljanja. Kao takav, za razliku od mašine, prepun je mana, ali živ.