Ratovi protiv naših dosadnih verzija

Rekoh sinoć, kao istinski brontosaurus (baš taj od izumrlih gmizavaca – trom, biljojedan) kako su neke festivalske lokacije na Paliću pre desetak godina bile alternativnog tipa, sa travom umesto pločica i salama koje osim za filmove (kada se na brzinu poređaju stolice) služe i za konceptualne izložbe. Poenta je, umesto da ta priroda mesta ostane, i da na njima nove generacije uživaju u lupetanju i ponekoj kružećoj nedozvoljenoj supstanci, moja generacija ih je prilagodila novoj, dosadnoj verziji sebe.

Deo sredovečnosti je i sve slabije praćenje obodnih festivalskih filmova, što dolazi iz svesti da fotografija Džodi Foster ili Lee Sejdu u novinama ili na sajtu vredi barem kao tekst o filmu u kojem učestvuju. Svestan toga, umesto, recimo, „Nečistoj krvi“ (za čiju procenu dramaturško-glumačkog kvaliteta ionako valja sačekati televizijsku seriju), danas ću obratiti pažnju na dva mala-velika filma.

„Prolećna pesma“ je debitantski igrani film rediteljke nepretencioznih televizijskih formi, sa glavnom junakinjom – „piši/snimaj/pevaj o onome što poznaješ“, veli jedno pravilo – televizijskom rediteljkom iz Kragujevca Petrom (Mihaela Stamenković). Naslov je pozajmljen iz pesme Desanke Maksimović, u čijim završnim strofama se, čini se, nalazi inspiracija za Petrin karakter.

„Osećam da dosad sve je bilo šala / moga srca vrela, / da još nikom nisam svoju ljubav dala / koliku bih mogla i koliku htela;

Da ima u meni cela nežna plima / reči nerečeni’, / da bih srce mogla poklanjati svima / i da opet mnogo ostane ga meni“

Tokom letnje, vremenski ekonomične fabule filma se radi, finansijski opstaje (istina, majka je imućna, dok je odnos sa njom od hladnog ka potuljeno patološkom), ide na Adu Bojanu na venčanje prijateljice emigrantkinje sa Južnoafrikancem, okuplja razredno društvo povodom godišnjice mature, pokušava zaljubljivanje, ponavljaju kratkotrajno učinkovita telesna zadovoljstva, odlažu zaključci o prirodi finih ili manje finih osoba iz kojih smo genetski potekli…

Iako je „Prolećna pesma“ suštinski „one woman show“, Petri, ekstrovertnoj osobi kojoj iz usta neizlečivo ističe prva stvar što joj je tog trenutka na umu, u svakoj sceni neophodan je dostojan partner/suparnik, te je film naseljen desetinama između skice i minijature iscrtanih likova, naizgled lako prenetih od strane profesionalnih i amaterskih glumaca.

Primer: Nakon prve zajednički provedene noći, Petrin ljubavnik/“sudbinski lik“ insistira da pozovu njegovog redovnog taksistu. Petra zatim sedi na zadnjem sedištu dok njih dvojica vode ozbiljnu „bromansu“ sa „majstore, čujemo se“ muževnim pozdravljanjem, što se jedino može završiti Petrinim zaključkom „ti se toliko očigledno ložiš na njega, to je strašno“.

U pitanju je osoba koja kroz bujicu iskrenosti – logično, razvedena, sa sinom osnovcem – nekom alhemijom održava prijateljstva, no, uglavnom ona stara, i to kratkim, eksplozivnim viđanjima u „žurka“ ambijentu. Jer, nije lako biti na duže staze u društvu nekoga ko će celog života voditi rat protiv sila koje nas teraju da postanemo dosadne verzije sebe.

* * *

Iskrenost junaka bez brige za posledice je glavna vezivna nit „Prolećne pesme“ i hrvatsko-srpskog filma „Nun of Your Business“. No, u drugom slučaju radi se o dokumentarnom filmu te je i opasnost za njegove protagonistkinje stvarnosno relevantnija (mada, kako je napisao Džon Voters u zbirci eseja „Role Models“, „fikcija jeste stvarna, idiote“).

Koscenaristkinji filma prethodno uposlenje je bilo na takođe dokumentarnom filmu „O jednoj mladosti“, čiji pokojni junak je akter hiljada za film savršenih intimnih fotografija zabeleženih rukom profesionalca, te VHS snimaka. Svakodnevica ženskih katoličkih samostana, pak, nije česta meta škljocanja, te je autorkama ostalo da razmisle o nekoj vrsti vizuelne rekonstrukcije. Umesto televiziji prikladnijih pokretnih slika, već monotone rotoskopije ili jednostavne animacije, odabrana je foto-romanska forma zamrznutih frejmova koja u najmanju ruku ne škodi celini.

Fani je rođena u slavonskom selu, gde je vrlo rano spoznala da je telesno privlače žene, svedočila scenama u kojima otac alkoholičar maltretira majku, te bila neprimereno dirana od strane lokalnog sveštenika. „Nisam htela ostati tu ceo život kao usedelica, pa mi je jedino preostalo da odem u samostan“, kaže.

Marita (prilično zgodna, na izvestan ortački način) je iz Dalmacije, i čini se da je njoj seksualna samosvest došla kasnije. „Kod nas ti je, živiš do osamnaeste, onda se udaš i imaš decu“, kaže Marita, otkrivajući da se iza njenog bekstva od svetovnosti krila dodatna potraga za smislom.

Marita je, svakako, zabavnija i akcionija od dve glavne junakinje koje će se prvo družiti kao mlade iskušenice, zatim održati prijateljski odnos časnih sestara iz dva udaljena samostana, da bi, na koncu, ona bila ta koja će se preobući u civilnu odeću i pozvati Fani da joj se pridruži u grešnoj zajednici (poslala joj je u tri ujutru poruku, „Ljuljaš me“, zbog koje mi upravo suze oči). No, Marita je oduvek pokazivala svakakve znakove uzbune, poput perioda kada je pokušavala da nosi duboke crne „starke“ u sklopu uniforme, što nije primljeno sa odobravanjem od strane nadređenih.

„Nun of Your Business“ je od dvanaestak filmova koje sam pogledao dobio najveće oduševljenje i velikom domaćom premijerom neindukovane aplauze. Posebno ovaj detalj, tokom filma: Marita kaže da joj je posebno išlo na živce kada su je terale da glasa na izborima. „Pa što i da ne glasaš?“, pita dobrodušnija Fani provocirajući je. „Valjda sam kada sam izabrala taj život u isto vreme odbacila svakodnevne teme? A oni mi kažu, ‘moraš da glasaš’. I još kažu, ‘ima da glasaš za onoga za koga ti mi kažemo’… Ma nemoj“.

Aplauz publike – i to direktno izazvan tim „za koga ti mi kažemo“ – je lečio dušu.