Realnost kao prevara

Nakon što se u „Crvenoj kapeli“ predstavljao kao evropski antikapitalistički intelektualac koji, vodeći svoju konceptualnu komediografsku trupu izražava slaganje sa severnokorejskim režimom, u „Ambasadoru“ istražuje razmere korupcije koje se mogu pronaći u Liberiji i Centralnoafričkoj Republici. Brugerov prevarantski postupak povlači za sobom pitanje opšte verodostojnosti, no hajde da za trenutak budemo „ovce“ i verujemo mu na reč da se sve ono što nam prikazuje u filmu dogodilo upravo na taj način u realnosti (film je jednim delom sniman minijaturnim špijunskim kamerama) te da je sva dinamika (a „Ambasador“ je izuzetno uzbudljiv film) posledica života pomognutog promišljenom scenarističkom pripremom i naknadnom veštom montažnom obradom. Dakle, Bruger se predstavlja kao danski poslovni čovek koji putem mutnih ali zvanično, očigledno, prihvatljivih agencija želi da pribavi status liberijskog diplomatskog predstavnika koji bi mu pomogao da lakše obavi kupovinu i transfer dijamanata iz Centralnoafričke Republike (jedan od ljudi sa kojima uspostavlja saradnju mu kaže, „ukoliko ćete tamo raditi ono što mislim, moram da vas upozorim da postoje dva načina…“). U svrhu filma i poruke koju šalje svojim domaćinima Bruger od sebe stvara dramski lik, ekonomskog kolonizatora (povremeno nosi odelo i safari čizme) koji uz pomoć novca i novog diplomatskog statusa pokušava da se približi centrima moći kao što su državni advokat upleten u sve ili predsednikov sin, ministar odbrane (jedan od ljudi sa kojima, vrlo opširno, razgovara, verovatno mu pre toga dobro plativši, je i Francuz, ako mu je verovati, bivši član Legije stranaca i trenutni šef centralnoafričke državne bezbednosti). No, koja bi mogla biti poenta svega ovoga? Bruger bi se na ovo pitanje verovatno, kako se to kaže, šeretski nasmejao, ali recimo da su teme filma korupcija koja prožima jedno ekonomski unesrećeno društvo (a zapravo, ceo svet) i zlokobni način na koji kapitalisti iz razvijenog sveta tretiraju Afrikance kao ekonomsko roblje, dok, zauzvrat, Afrikanci na bele ljude gledaju kao na idiote koji, eto, nekim slučajnim razvojem događaja poseduju materijalnu moć od koje bi trebalo da, bez ikakvih etičkih ograda, budu oslobođeni. Jednostavno rečeno, prevara kao globalni model komunikacije. Tako mu je to, što bi rekao Kurt Vonegat na čijem liberalnom anarhizmu apsurda i Bruger gradi svoj svetonazor.

* * *

O konceptu reality televizije toliko je toga rečeno i napisano u poslednjih nekoliko godina da je čoveku koji drži do sebe i svog mozga najbolje da kompletnu temu jednostavno ignoriše. S jedne strane, legitimno je distancirati se od đubreta pa tako poznajem ljude koji su odavno sa svog spiska kanala izbrisali ružičastu televiziju (od pre par dana postoji i njen drugi kanal – „oni se umnožavaju!“, što bi rekao Radovan III). Opet, ono što nas okružuje, što se toliko agresivno nameće mora biti i predmet analize, ili eksploatacije, umetnika. Sad, ukoliko umetnik ode predaleko, rizikuje da i sam bude deo vrteške. Ukoliko zadrži distancu, može se naći u situaciji sličnoj Robertu Altmanu koji je na temu mode snimio jedan od svojih najbleđih filmova (zaista, kako o nečem toliko ispraznom stvoriti film koji nastanjuju likovi sa kojima je moguće saosećati, ukoliko se traga za dodirom sa realnošću?). Glavni junak filma „Reality“ Matea Garonea („Gomora“) Napolitanac Lućano, vlasnik je tezge za prodaju ribe i sitni kriminalac (bolje je reći „muvator“), četrdesetogodišnji otac i uvaženi član svoje male zajednice. Ipak, Lućano je jedan od onih ljudi kojima je nastup u krvi, uz to pričljiv i šarmantan, pa se tako na venčanjima preoblači u staru seosku gospođu ili jeftinu devojku i zabavlja masu. Fabula počinje kada Lućano upoznaje plaćenog gosta na venčanju, zvezdu italijanskog izdanja „Velikog brata“, što u njemu rađa klicu ideje kako bi i on mogao da pokuša da tim putem stigne do veće popularnosti i, kako sve vreme tvrdi, važnije, materijalne koristi koja bi njega i njegovu porodicu obezbedila do kraja života (on jeste dovoljno mlad, komunikativan, mišićav, istetoviran – u teoriji idealan kandidat). Ipak, Lućano ima neku vrstu mentalnog poremećaja, moglo bi se reći šizofrenije koja samo čeka trenutak kako bi započela svoj ples. Na tom mestu u recepciji filma postavlja se pitanje o prvenstvu kokoške ili jajeta, tj. da li je Lućano žrtva popularne kulture, što film vodi u sferu čisto ideološke kritike ili pratimo priču o bolesnoj osobi čiji poremećaj ne bi izašao na površinu da nije bilo televizijskog podstreka? Kako god, Lućano odlazi na audiciju („drugi su ostajali po deset minuta a ja sam ostao sat vremena, nisam mogao da se zaustavim, rekao sam im stvari koje nisam ni svom ocu!“). Očigledno pročitavši njegovu neuračunljivost, producenti odbacuju Lućana kao potencijalnog kandidata, no, dok čeka njihov poziv on razvija maniju praćenja, iluziju da ekipa „Velikog brata“ tajno prati svaki njegov korak. Konačno, Lućano umišlja da bi velikodušnost bila osobina koja bi bila dobro primljena od strane umišljenih pratilaca te prodaje svoju tezgu, deli novac i nameštaj beskućnicima i, konačno, uništava svoj život i briše svoj identitet (što sve zajedno izaziva mučno-smešan utisak kod publike, sa naglaskom na mučnom). Iako se bavi modernim fenomenom „Reality“ je zapravo klasična priča o malom čoveku koji gubi razum pod pritiskom bezdušnog okruženja. Čak bi se moglo spekulisati da su autori filma bili inspirisani novelom „Dvojnik“ Dostojevskog, priči o beznačajnom činovniku koji razvija paralelnu ličnost koja prvo služi kao verzija sebe koja je uvažena u društvu, da bi se ista potom okrenula protiv njega (sasvim genijalno, iako devetnaestovekovski razvučeno delo, rodonačelnik žanra na čijem se kraju nalazi, recimo, „Fight Club“ Čaka Palahnjuka). Čovek je krhko biće, od zajednice zavisno i u konstantnoj opasnosti da od zajednice bude slomljeno. Jedino se metodi menjaju, sa nadom da nakon, ovde korišćene, reality televizije, na red neće doći još zlokobnije stvari (mada smo rerne za ljude u konc-logorima već isprobali, ali uvek može bolje).