Foto: Privatna arhiva Mač sa dve oštrice (Avec amour et acharnement/Both Sides of the Blade); režija: Kler Deni; scenario: Kristin Ango, Kler Deni, po romanu Kristin Ango „Un tournant de la vie“; zemlja: Francuska, 2022.
Kler Deni (1946), nekada asistentkinja režije u filmovima Žaka Riveta i Vima Vendersa, autorski se osamostalila krajem osamdesetih.
Od tada, već više od tri decenije, uredno predstavlja dela koja su – zahvaljujući sporom tempu i ne previše jasnoj tematici – prirodni učesnici filmskih festivala, dok na repertoarima civilnih bioskopa katkad pronalaze kratkotrajni i uglavnom ekonomski neopravdani prostor.
Godine 2001. sam u bioskopu Odeon na, ako se ne varam, nekakvoj posebnoj projekciji, gledao njen izlet u horor „Trouble Every Day“, i sledećih dana tvrdio da je to najgori film svih vremena.
Pa ipak, ostao mi je u sećanju, donekle, sa ludim Vinsentom Galom i Beatris Dal kao kanibalkom, te muzikom grupe Tindersticks, i možda bi trebalo proveriti ga nakon dve decenije, naročito ako bi dan nekim kosmičkim čudom počeo da traje desetak sati duže.
Sasvim sam zaboravio, pak, prizore i događaje iz filma „High Life“, osim da se odvija u pomenutom kosmosu. Bilo je to pre dve godine, i umesto filma se sećam da sam morao da zanemarim akreditaciju i platim kartu za projekciju u Kinoteci.
Naime, bilo je to na slabo posećenom „kovid“ izdanju Autorskog festivala, i pošto sam bio jedini gledalac jedino prodajom ulaznice se moglo birokratski omogućiti puštanje filma.
Ove godine imamo dupli Kler Deni program, sa filmovima „Mač sa dve oštrice“ (po engleskom naslovu, dok je francuski original, recimo, „S ljubavlju i nemilosrdnošću“) koji je trenutno na bioskopskom repertoaru, te „Zvezde u podne“, koji bi, pretpostavljam, mogao/morao da pronađe svoje mesto na FAF-u za nekoliko nedelja (do tada je dostupan putem striming servisa, a radi se o filmu koji valja gledati na velikom ekranu).
Junaci filma „Mač sa dve oštrice“ su Žan (Vensan Lendon) i Sara (Žilijet Binoš), nevenčani par pedesetogodišnjaka koje zatičemo na morskom odmoru, zaljubljene i ekstatične dok se miluju u plićaku.
Razgovora nema, a neće ga biti ni u narednih nekoliko filmskih minuta, kada se Žan i Sara vraćaju u svoj pariški stan.
No, iako reči manjkaju, dobijamo priličnu količinu informacija – jesen je ili zima, što znači da su naši junaci imućni, dok nastavak telesne ljubavi (i to bez nekakvih fetiša) ukazuje da su svež ili začuđujuće jedno za drugo zainteresovan par.
Zatim, sledi ekspozicija likova, kada (uz agresivno prisustvo sanitetskih maski u javnom prostoru – dakle, vreme snimanja i dešavanja je neposredna prošlost) saznajemo da je Sara novinarka radija RFI, elitističke stanice za međunarodne potrebe.
U programu se razgovara o angažovanim temama – recimo, sa jednom stvarnom libanskom novinarkom/aktivistkinjom ili Lilijanom Tiramom, fudbalerom koji je nakon kraja karijere počeo da se posvećeno bavi društvenim problemima.
Izbor sagovornika, međutim, sugeriše da je Deni zainteresovana da podtekstualno suštinskim sadržajem obogati ljubavni trougao koji će ubrzo uslediti. Što nas vraća ka Žanu, bivšem ragbisti koji je zbog nekog nedefinisanog, ali svakako tzv. „white collar“ zločina, proveo nekoliko godina u zatvoru i sada ne uspeva da pronađe model odnosa sa petnaestogodišnjim sinom.
Majka je sa Martinika i potpuno van događaja, što znači da je Markus melez koji je detinjstvo proveo sa belom bakom (Bul Ožije, sa kojom je Deni sarađivala u filmovima Žaka Riveta), u mirnom gradiću blizu Pariza, daleko od problematičnih „banlieu“-a. Pitanje rase ga, svejedno, guši, i budući da mu ne ide u gimnaziji, planira da se upiše u srednju trgovačku, što najavljuje celi život proveden u nižoj klasi.
Žan, očigledno, ima pune ruke posla, u spasavanju svog i detetovog života, kada se radnji filma priključuje prijatelj i poslovni saradnik Fransoa, oživljavajući sve aspekte nekadašnjeg života, uključujući ljubavni odnos koji je imao sa Sarom.
„Mač sa dve oštrice“ je, u srži, tipičan stanovnik filmografije Kler Deni.
Iako sa ne tako često postavljenom fabulom unutar učmalosti francuske malograđanštine, rasni ugao film drži čvrsto u sferi interesovanja rediteljke koja je detinjstvo provela u francuskim afričkim kolonijama. Na tom mestu valja tragati i za linijom koja priču uzdiže iznad trivijalnosti.
Jer, Sara je uvažena osoba koja svoju potpunu prazninu popunjava melodramatizacijom ljubavnog života. Žan je bio lošije sreće, što ne znači da njegovi problemi nisu samoizazvani i u opsegu „muka belog čoveka“. Petnaestogodišnji Markus, sa druge strane, jeste pritisnut tegom rasnog nasleđa, dok tih i ne preterano inteligentan ne uspeva da sagleda budućnost koju upravo i nepovratno sebi bira.
Ako dodamo da Deni igra opasni ples, tvoreći, u saradnji sa izabranim glumcima, kvintet likova koji ne izazivaju kod gledaoca ni sažaljenje ni poistovećivanje, biće jasno da je „Mač sa dve oštrice“ jako neprijatan film. Što je, svakako, bila i namera.
Zvezde u podne (Stars at Noon); režija: Kler Deni; scenario: Kler Deni, Lea Misju, Endrju Litvak, po romanu Denisa DŽonsona; zemlja: Francuska/Panama/SAD, 2022.
Scenario „Zvezda u podne“ baziran je na romanu Denisa DŽonsona iz 1984. godine čija se radnja odvija u Nikaragvi, u bezizlazu političkih potresa koji su započeli sredinom sedamdesetih.
CIA je, znamo, rovarila, naoružavajući kontrarevoluciorne paravojske, što je uvek zgodno okruženje za kompleksnu dramu. Deni, koja nije ljubiteljka filmova epohe, priču zadržava u sadašnjosti, u kojoj je Nikaragva i dalje poprište dobijene borbe za svetsku dominaciju.
No, u prvom vizuelnom planu, uz siromaštvo i jad, jesu sanitetske maske.
Naša bezimena junakinja (zove se Triš, ali imenom će je osloviti jedino urednik tokom kukajućeg video poziva – igra ga, standradno odlično, DŽon K. Rajli) je teoretska novinarka a praktična prostitutka.
Dok spava sa imućnima i moćnima, okvirni plan je da zameni dovoljno lokalne valute za dolare kako bi otputovala u Kosta Riku, pa zatim, dalje, ka kući.
Mada, naša junakinja (Margaret Kvejli – i dalje se ne može ne istaći, ćerka Endi Mekdauel) odavno nema ni naciju ni idejnu osnovu.
U takvom bestežinskom stanju, upoznaje novog klijenta, britanca Danijela de Hejvena (Džo Alvin) koji se nalazi na nekakvom nedefinisanom, čini se korporativnom, mutnom zadatku.
Džonsonov stil bio je inspirisan Rejmondom Karverom, pa je zanimljivo primetiti da prva trećina „Zvezda u podne“ deluje – od ritma, preko tretmana glavne junakinje, do muzike grupe Tindersticks – kao da je Robert Altman i dalje živ i filmski aktivan.
Upravo tih četrdesetak minuta i donose preporuku za gledanje na velikom platnu, gde ćete biti transportovani u punokrvni filmski svet – ne prvi put u društvu Kvejli, posle sjajnog nastupa u „Bilo jednom u Holivudu“. Nakon toga, mešavina košmara i erotskog sna ima svoje čari, a posebno dramske limite, i film se značenjski guši u autorkinom samoodabranom ekonomisanju podacima, kada počinje da podseća na „Profesiju reporter“ Mikelanđela Antonionija.
Što ne znači da nije fascinantan, i da kanski Gran pri nije opravdan. Ako išta, asocira nas na velike autore.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
