Remi uz masakr piona

Stoga, sankcije zapadnih demokratskih društava protiv Rusije su usmerene ka lakše izdvojivim metama, momcima i ponekoj devojci sa opscenim materijalnim i nikakvim duhovnim bogatstvima, pripadnicima ruske ekonomsko-političke elite, te njihovim porodicama.

Odmah nakon tog razvoja događaja, na pamet mi je pala scena iz filma „Kolo sreće“ (Trading Places) DŽona Lendisa, u kojoj ulični prevarant Bili Rej Valentajn, otelotvoren od strane Edija Marfija, primenjuje svoje sposobnosti bezbroj lestvica iznad, u sasvim mu prirodnom okruženju berzanskih analitičara.

„Akcije svinjskih trbušina padaju celog jutra, što znači da sada svi po kancelarijama čekaju da padnu do poda da bi ih pokupovali na veliko. Vlasnici akcija gube razum. Misle, ‘Ej, ode nam novac a Božić je iza ugla. Neću imati od čega da klincu kupim dži-aj-džojca sa kung fu stiskom. Žena neće hteti da me jeb… da me voli zato što nemam para’. Vidim ih kako paniče. Uskoro će početi da viču,’Prodaj! Prodaj!’, da ne bi izgubili sav novac. Sačekao bih da padnu na 64 dolara, do tada će paceri da završe svoje“.

Nije potrebno objašnjavati zašto je u SFRJ početkom osmdesetih, u vreme premijere „Kola sreće“, možda bilo stotinak osoba koje su razumele tu scenu, pa prepolovljeno ka broju ljudi koji su uspeli da shvate i šta se, trulog mu kapitalizma, zbilo u poslednjih desetak minuta filma.

Danas smo, naravno, svi postali berzanski verzirani, pa glasom punim vladanja materijom izgovaramo kako su se u danu invazije na Ukrajinu ruske akcije survale u ambis.

I ja sam, stoga, jako pametan pa ću se zapitati da li će zaista nekog ruskog korporativnog monstruma ljubavnica prestati da jeb… voli zato što mu je odsečen pristup novcu u zapadnim bankama i ne može više da joj kupuje cipele od salamanderove kože, ukrašene kondorovim paperjem?

Pa će, zatim, on, tako demaskulizovan i frustriran, konspirativno okupiti hrpu sebi sličnih i dati da se uhapsi podivljali predsednik?

Nisu li, kao istinski vlastodršci kojima je Putin ceremonijal majstor, odavno, znajući šta se sprema, svoj novac raspršili tamo gde je bezbedan?

Uostalom, dok se često navodi Putinova KGB-ovska osnova, retko se pominje da je on veliki deo poslednje decenije prošlog veka proveo kao pripadnik vlasti zadužen za ekonomska pitanja.

Pitao sam na Paliću, pre nekoliko godina, u jedinom intervjuu koji sam u životu vodio, estonskog reditelja imena Veiko Unpu zašto su u njegovom filmu svi likovi nesnađeni tokom nekakvog vojnog napada – liči na ovo što se dešava u Ukrajini, usput – umetnici. „Because artists are fucked“, reče.

Taj prilično zanimljivi film je danas nedostupan, budući da je autor odlučio da ga snimi u potpunosti odvojeno od uobičajenih izvora novca.

Ruski umetnici, barem oni koji ne uspeju da uteknu, će i biti ti koji će u narednim godinama da budu je..ni, na druge načine od tajkunskih ljubavnica koje će nastaviti da ispunjavaju svoje obaveze.

NJihova umetnost više neće biti prihvaćena na zapadnim festivalima, nakon čega će i državni fondovi prestati da ih finansiraju, s obzirom da umereno slobodoumna umetnost u zemljama kao što su Srbija i Rusija i služi isključivo za potrebe inostranog prikazivanja društvene normalnosti.

Ah da, uz njih će nastradati i ruski ljubitelji međunarodnog sporta koji više neće moći da gledaju svoje klubove u takmičenju sa zapadnoevropskim suparnicima.

Pa, da li će konceptualni umetnici i pivopije koje uživaju u digitalnim goniteljima lopte udružiti snage i izaći na moskovske ulice, zahtevajući da im se vrate uskraćena prava?

Da li smo neprimetno stvorili svet u kojem će, zapravo, velike sile biti potpuno slobodne da napadaju koga god požele, izuzev drugih velikih sila?

Jer, ekonomski pritisak je na globalnom nivou nemoguće, a vojni nezamislivo ostvariti.

Šta je sa demokratijom?

Vojni sukobi od tipa kakav se ovih dana dešava u Ukrajini učiniće da kolonijalni upravitelji poput srpskog Vođice sami zategnu povoce na kojima ih njihovi vlasnici drže, pri tome dobivši još veću slobodu da podanicima, tj. svojim građanima, čine šta god im padne na pamet.

Mračni su to izgledi za budućnost, i u planetarnim i u provincijskim okvirima, a predstojeći izbori u Srbiji su taman počeli da deluju optimistično, sa Vođicom koji puzi pred nemačkom partijom Zelenih, nemoćan da iskuka ostanak na vlasti.

Ili da se, ipak, nadamo da predstoji čistka evropskih stabilokrata čijim zakletvama na odanost poslodavci, u uslovima velikih kriza, prestaju da veruju?

Dajte nam konačno te iluminate i ljude guštere da malo odmorimo.