Revolucija, kazne za greške i ljudi kao zgrade

Usamljenost u ljudskoj džungli neiscrpna je tema (a kako se svet razvija i jedna od poslednjih koja bi mogla ostati onim našim potomcima koji će se i dalje baviti smišljanjem vizuelnih ili nekakvih drugih priča početkom XXIII veka). „Medianeras“ („Zidovi koji nas dele“ – u bukvalnom, nepretencioznom prevodu zapravo „Bočni zidovi“) argentinskog reditelja i scenariste Gustava Toreta u 90 minuta pripoveda paralelne i jednu od druge nezavisne priče o dve osobe i njihovim neuspešnim emotivnim iskustvima. Trik koji bi, iako mnogo puta viđen, trebalo da donese potrebnu neizvesnost i uzbuđenje, je u tome da Martin, fobični veb dizajner i Marijana, arhitekta koja radi kao dizajner izloga žive u susednim zgradama, vizuelno podeljenim bočnim stranama bez prozora. Metafora je, naravno, jednostavna, ljudi su postali kao zgrade, stoje jedni pored drugih a ne vide se, zazidanih bočnih ivica i otvorenih prozora, tj. očiju, okrenutih u prazno, tamo gde drugih zgrada, tj. ljudi nema. Iako priča neumitno vodi svom sladunjavom kraju, a, kad se malo razmisli, nije možda dovoljno jasno zašto su Marijana i Martin toliko idealni jedno za drugo (osim što bi im sudbina mogla barem dati šansu da probaju) film na planu rogobatno prevedeno, opservacionog humora sadrži neka zaista sveža rešenja, dok su epizodni, moglo bi se reći vudialenovski likovi (glavni junaci u jednom trenutku nezavisno jedno od drugog gledaju Alenov „Menhetn“) dovoljno maštoviti i tačno igrani. Očekivano, film koji je nastao kao proširenje rediteljevog kratkometražnog ostvarenja iz 2005. i dalje nema dovoljno jaku osnovu za dugometražno trajanje ali ga puno scenarističkih ukrasa lišavaju efekta dosade (a još ćete se i par puta nasmejati nečem inteligentnom).

U slučaju omnibusa „Oktobar“, iako navodno inspirisanog desetogodišnjicom petooktobarske revolucije, reklo bi se da je idejni okvir više poslužio autorima kao dobra tema prilikom pisanja molbi za finansijsku pomoć i učestvovanja na konkursima svake vrste. Zaista, iako se sedam kratkih filmova bave društveno angažovanim temama, analiziraju ponašanje ljudi ophrvanih problemima vremena sadašnjeg, neka dublja analiza skorije istorije ove zemlje, koncepta revolucije (kako beše ono Maovo o revoluciji koja nije sofisticirana večera sa prijateljima i ne može se sprovesti na uljudan i staložen način…) očekivano je izostala. Zaista, da li se jedna takva društvena pojava može u desetak minuta objasniti ili analizirati ikako drugačije nego metaforom (nešto tako je pokušano u poslednjoj priči „Revolucija jede svoju decu“)? Jedino što postoji u omnibusu koji imamo pred sobom su kratkotrajna uskakanja u živote ljudi, u trenutke kada njihovo ponašanje postaje ekstremno, kada njihove odluke mogu usmeriti budućnost u smeru uništenja ili smeru izbavljenja. Ili samo, nastavka postojanja. Priče su slikane profesionalno, u glumačkom smislu, osim u pomenutoj poslednjoj priči sasvim korektno, ali je više nego primetno (osim donekle u horor-komičnim „Pričama iz groba“) prevladavanje atmosfere nad scenarističkom idejom. A što se tiče revolucije, kao neko ko je za razliku od mladih reditelja (svi rođeni osamdesetih) imao pravo glasa te 2000. godine, mogu da kažem da je možda bolje što nije sve ispalo kako smo se nadali (naročito mi, devetnaestogodišnji šašavci). Ovako barem i dalje imamo protiv čega da se bunimo.