Rezervacija 008

Nije li to slična patnja onoj koju moraju da prolaze (višestruko duže i napornije) scenaristi Bonda (ranije je to bio Ričard Meibaum, danas, prvi među jednakima, Džon Logan) svakih nekoliko godina? Utvrđeno je da je Danijel Krejg za Pirsa Brosnana ono što je bio, ili je barem pokušano, Timoti Dalton za Rodžera Mura – približavanje umerenom realizmu i psihologiji. Zapravo, i u okviru Murove ere postoji rez, u filmu „Samo za tvoje oči“, kada su producenti pokušali da ostave otvoreni svemirski kemp i vrate se osnovama lika, državnog plaćenog ubice kojeg, uz to, nije poželjno razbesneti na emotivnom planu. Zanimljivo je, ubistva koja najviše uznemiravaju (u stvari, jedina koja to uspevaju) jesu ona koja počini Rodžer Mur, baš zato što to od njega ne očekujemo. Podseća nas to na dečja iskustva kada svađa sa drugom preraste u fizički sukob i momenat kada u njegovom pogledu shvatite da se sve što je ranije bilo briše i da će odjednom stvari postati ozbiljno nasilne. Kod Krejga tog osećaja, naravno, nema. Od 2006. godine i filma „Kazino Rojal“ serijal se, uz malo brosnanovsko skretanje u „Zrnu utehe“, vraća početnoj tački. „Kazino Rojal“ je, naravno, rađen, i to prilično verno i uredno, po prvom Flemingovom romanu, dok „Skyfall“ ponovo uvodi Kjua, gospođicu Manipeni, Džudi Denč nas napušta i dužnost Ema preuzima Rejf Fajns kao staromodni Britanac u trodelnom odelu, konačno, Bond se vraća kući i brani svoj grad od poludelog bivšeg kolege. Dakle, sve se odvija unutar porodice, tj. tajne službe.

Ipak, najveća promena nalazi se u primenjivanju gotovo superherojske „origin“ priče. Ko je Bond, ko su mu roditelji, gde je odrastao, ko ga je usvojio? Sva ta pitanja trebalo bi da nam golicaju maštu i upotpunjuju motivaciju likova. Izvinjavam se ako ću vam pokvariti ugođaj ali, da, najčešći negativac iz serijala vraća se u „Spektri“ (zajedno sa svojom cica-macom) i povezan je sa odgovorima na pitanja iz prethodne rečenice. Služi li to bilo čemu? Svakako moram da saosećam sa scenarističkim kolegama kojima takve linije priče olakšavaju život donoseći kontinuitet, gledano u celini, i podtekst u pojedinačnim scenama. Sa druge strane, pomaže, možda čak i omogućava priču o Džejmsu Bondu 2015. godine. Svet je postao u isto vreme komplikovan i nezanimljiv. Globalne sile koegzistiraju uz sumnjive sukobe. Migranti, Krim, Vikiliks… ima li tu mesta za Bonda? Čak i da ima, serijal i dalje u svojoj srži ima ekonomsku političku korektnost iz šezdesetih, uslovljenu željom da se film proda na što više tržišta, zemljama razvijenog i trećeg sveta. No, Bond mora da bude i savremen i umeren i linija priče vezana za organizaciju protiv koje se 007 bori daje nam materijala za razmišljanje. Naime, devet moćnih svetskih zemalja planira ujedinjavanje resursa u jedinstveni bezbednosni informatički oblak. Endrju Skot (Morijarti iz serije „Šerlok“) predivno se zabavlja kao Si (što je, zapravo, „cunt“ i Bond i Em se prema njemu na takav način odnose), aparatčik (neko kaže da je fakultetski drugar ministra unutrašnjih poslova) koji želi da eliminiše male službe nastanjene individualcima, poput MI-6. Kritika globalne situacije, ratovanja dronovima, država koje ne polaže račune građanima navodno ih štiteći od velikog zla terorizma (Em kaže u jednom trenutku da je to „Orvelov najveći košmar“) bila bi kada bi ostalo na tome da je problem u samom sistemu i pravcu u kojem se zaputio a ne u podivljalim pojedincima koji su se svojim vezama dočepali vlasti. Dakle, nema tu prave subverzivnosti, eventualno tehnofobije iskazane kroz Emov solilokvij o tome da svo sakupljanje podataka i istraživački rad moraju da vode do ljudskog bića koje stoji ispred drugog ljudskog bića sa odlukom da li da povuče oroz, te da je dozvola za ubijanje u isto vreme i dozvola da se ne ubije. Deluje čudno, možda i pokazuje nedostatke filma, Rejf Fajns, odrađujući profesionalno svoje minute za honorar, dobija, zapravo, najzanimljivije replike. Ukazuje to i na problem glavnog negativca, dosadno anahronog (jedan čovek koji pokušava da ostvari kontrolu nad celim svetom), raspričanog u vezi očekivanih tema mučenja i bola ili nedovoljno dramski zanimljivih tema porodičnih povezanosti sa Bondom. U stvari, negativac je Krištof Valc, koji igra Krištofa Valca, filmskog zlikovca na kakvog smo navikli od „Inglorius Basterds“ nadalje (a i Tarantino ga je, svestan glumačkog slepog creva, u „Đangu“ pretvorio u nešto drugo na tragu onoga na šta smo navikli i Valc je, kao odličan glumac, zaokružio zanimljiv lik).

Kada se saznalo da Monika Beluči igra u novom „Bondu“, svi su bili oduševljeni time što 007 konačno pored sebe ima ženski lik svojih godina (inače, Krejg, glumac, ima ćerku rođenu 1992. godine). E pa, taj momenat vratio se kao bumerang. Pojavljivanje Monike Beluči traje desetak minuta i Bond je zavodi, zapravo, da bi od nje dobio informaciju nakon čega ona, kao nepotrebna, nestaje iz fabule (mogli su barem da je ubiju i ostave nam nekakav „moglo je, ili je trebalo biti“ osećaj). Posle toga u filmu se pojavljuje Lea Sejdu kao manje ili više klasična Bond-devojka, inteligentna, sposobna, nezavisna, ali, znate već… Od filmova o agentu 007 ne očekuju se velika trilerska iznenađenja (iako jesu trileri). Ipak, tradicionalni odnos prema ženskim likovima indikativan je za celu priču i rešavanje dramskih situacija unutar nje. Kako je Bond tako lako došao do „Spektra“ prstena? Zašto ga ubica proganja u vozu iako se već zaputio u lavlju jazbinu a glavni zlikovac bi, očigledno, rado s njim prozborio koju reč? Zašto nema nikakvih posledica mučenja koje pretrpi (mučenje je takvo da prosto priziva da se iskoristi u narednoj akcionoj sceni, plus, ženski lik tako bi dobio priliku da se istakne)? Ostaje nam još pitanje šta će biti sa serijalom. Krejg, navodno, ima ugovor za još jedan film a deluje kao da mu je dosta svega. Uz to, kraj „Spektre“ svojevrsna je dekonstrukcija i opraštanje i od lika i od glumca koji ga tumači. Sav razum nam govori da je bilo dovoljno za jedan život i da ovo vreme netvorkingovanja i minglovanja nije za Bonda. Rekao bih da se nećemo ni mi ni Krejg tako lako izvući.