Kada sam na spisku filmova koji se trenutno nalaze na bioskopskom repertoaru uočio naslov „Velika iluzija“ prvo što sam instinktivno pomislio je bilo „zašto li puštaju film star sedamdeset godina?“. Na neki način, mada to teško da je bila ideja distributera, prevod filma je u duhu prvog pravila opsenarstva kojim se „Now You See Me“ bavi, koje kaže da publika tokom posmatranja mađioničarskog trika mora da pomisli kako gleda jednu akciju dok joj se druga neprimetno odvija ispred nosa.
Kao i dobar mađioničarski trik, „Now You See Me“ je više od jedne stvari, jednim delom razotkrivanje naoko nemogućih iluzija, drugim krimi priča o timu profesionalaca koji se okuplja kako bi opljačkao nedodirljive i prevario prepametne, uz ljubavnu priču koja zapravo ima prilično smisla iako na prvi pogled deluje kao obavezni i jeftini sastojak žanrovskog filma. Potencijalni haos pod umerenom kontrolom drže scenaristi koji su nama rođenima krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih ulepšali odrastanje, Boaz Jakin (sa manje od dvadeset pet godina potpisan ispod filmova „The Rookie“ Klinta Istvuda i „The Punisher“ sa Dolfom Lundgrenom) i Ed Solomon („Bill & Ted’s Excellent Adventure“ i „Bill & Ted’s Bogus Journey“). Obojica su od tada postali poštovane zanatlije sa povremenim autorskim pokušajima, od čega bi valjalo pomenuti Solomonov rad na „Ljudima u crnom“ i Jakinov prilično vredan „The Price Above Rubies“ sa Rene Zelveger.
Zašto toliko o scenaristima, tim neopevanim i mučenim herojima sedme umetnosti? „Now You See Me“ u potpunosti zavisi od priče i likova (tim školskim redosledom). For špica se sastoji od dugačke sekvence upoznavanja sa likovima, toliko dugačke da kada konačno dođemo do naslova filma imamo utisak da su se autori malo zaigrali i preterali sa ekspozicijom. Dakle, četvoro mađioničara, čije su specijalnosti karte (Džesi Ajsenberg), hipnoza (Vudi Harelson), bežanje iz smrtonosnih situacija (Ajla Fišer) i sitne ulične prevare (Dejv Franko, Džejmson brat) bivaju sazvani od strane misterioznog mađioničara br. 1 da stvore tim koji će ostvariti do sada nezamislive prevare, da li zbog jednostavne materijalne koristi ili je u pitanju nešto veće. „Now You See Me“ je, zapravo, detektivski film, na nižem (objašnjavanje prevara od strane profesionalnog demaskera trikova, heh, nešto poput filmskog kritičara, kojeg igra Morgan Friman) i širem planu (ko je peti član tima i o čemu se zapravo radi?). U tom smislu, film traži učešće gledaoca i samo tako može i biti umereno zabavan. Na primer, nakon prve akcije, kada policija privede članove tima, jedno isleđivanje nam nije prikazano što nas navodi da se pitamo da li je u pitanju znak ili dramaturška greška; kasnije, kada Morgan Frimen prepriča slučaj koji je od njega stvorio dekonstruktivističku zvezdu u toj priči postoji detalj za koji moramo da pomislimo kako je toliko očigledan da mora da bude lažni trag, ili možda nije (prikladno, policajci koji sa Frimenom razgovaraju ne postave logičnu sumnju ostavivši to publici). Jedan od problema filma je nepostojanje negativca, jer, za četvoro mađioničara, šarmantne kako to samo filmski prevaranti mogu biti (posebno Vudi Harelson) navijamo od početka kao za individualce u borbi protiv sistema, policajci (Mark Rafalo i Melani Loran) su ljudski ocrtani i na njihovoj strani smo jer se sa njima ponajviše identifikujemo kao sa običnim ljudima koji se muče da shvate neshvatljivo, Morgan Frimen, koji bi mogao biti zlikovac nam je drag zato što nam objašnjava trikove (uz to, oslikava svog junaka prilično dopadljivo što je možda greška a, možda, opet, namerno zavaravanje), konačno, tu je i Majkl Kejn koji bi mogao da bude, uzevši u obzir za šta je kao glumac sposoban, neko koga mrzimo, no, njegov lik je, to je od početka jasno, tu kao ukras i prilika za par nepotrebnih ali, iz ljubavi prema filmu kao umetnosti, prihvatljivih raspričanih scena sa Morganom Frimenom.
„Now You See Me“ dešava se u filmskom svetu, prateći donekle Aristotelovu definiciju prikazivanjem događaja koji su pre neverovatni nego nemogući, no, njihova neverovatnoća je tolika da se graniči sa besmislom. Ipak, ako prihvatite unutrašnju logiku filma, na kraju, kada se otkrije ko je mozak operacije (što jeste bilo iznenađujuće, mada, opet, na granici apsurda) shvatićete da je na svako pitanje koje počinje sa „kako je onda…“ moguće je pronaći u okviru filma logičan odgovor, iako bi se u realnom svetu sve srušilo na samom početku. U okviru grane američkog visokobudžetnog filma čiji je cilj da zabavi više intelekt nego osnovne nagone, „Now You See Me“ je verovatno vrh onoga što se u ovom trenutku može očekivati i to nije toliko pohvala za film koliko tuga vremena u kome živimo. No, svako vreme zapravo je tužno i zato nam je potrebno da ponekad vidimo belog zeca tamo gde ga ne bismo očekivali.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
