Sam protiv i iznad svih

Uzvraćate mi pogled, razjapljenih vilica, zabezeknuti, pitajući se da li ste baš ovo tražili. Ova demokratija, vaša demokratija, izabrala je mene. I ako mislite da je bilo teško stići ovde, onda počinjete da shvatate na šta sam sve spreman da bih tu i ostao.“

Frensis Andervud, „Kuća od karata“

Uvodni citat deo je postmodernog obraćanja u kameru Frensisa Andervuda, tokom dugo čekane inauguracije kao predsednika SAD u seriji „Kuća od karata“. Kome se obraća? Publici serije? Ili sve ostaje u dramskim okvirima, poput solilokvija Šekspirovih zlikovaca sa opravdanjem koji, usamljeni u svojoj borbi za vlast, dele misli sa nedefinisanim, interno-eksternim tragičkim horom (pa, ako se publika oseti prozvanom, tim gore po nju)?

Vratimo se na početak, na kraj osamdesetih i izvesnog, i dalje mladog, Majkla Dobsa koji je prethodnu deceniju proveo penjući se uzbrdo, ka vrhu britanske partije Torijevaca, prvo kao pisac govora, pa savetnik, na kraju, direktor kancelarije premijerke Margaret Tačer. A g-đa Tačer bila je tvrdoglavi desničarski gad opsednut moći i kada su nedelju dana pre izbora 1987. godine istraživanja predvidela lošije rezultate od očekivanih neko je morao da istrpi bes (izgleda da je došlo i do laganog gvozdenodamskog fizičkog nasilja prema Dobsu na jednoj sednici vlade). Nedugo potom, bez posla i zapitan nad daljim pravcem života, Dobs će, u trenutku prosvetljujuće dosade, napisati bez mnogo razmišljanja slova F U. Dakle, „jebi se“. Ili, pre, „jebite se“? „Jebite se svi“? Slova su uskoro postali inicijali imena Fransis Urkart, kroz koga je to „jebanje svih“ dobilo umetničku stvarnost u tri romana napisana u narednih pet godina. Lice i glas će, naravno, dobiti u televizijskoj mini-seriji kroz Iana Ričardsona, glumca koji razume da je dovoljan minimalan pokret obraza u krupnom planu između dve rečenice da bi gledalac kroz kičmu osetio užas ništenja nečije ličnosti (dobra bi to bila škola za srpske glumce ali, avaj, teško primenjiva, budući da je Ričardson imao sreću da mimiku lica umeće između dobro napisanih rečenica). Ko je Dobsov i Ričardsonov Fransis Urkart? Pripadnik aristokratije, obrazovan čovek sa vojnim iskustvom, profesionalni političar koji je rešio da tim putem krene od ne-aristokratskog dna, koristeći svoje društvene veze kao pomoć u zavisnosti od situacije. Na početku serije, zatičemo ga kao šefa poslaničkog kluba Torijevaca, nakon fiktivno-stvarnog pada sa vlasti Margaret Tačer 1990. godine. Urkart smatra da je, posle decenija rovovskog stranačkog rata, došlo njegovo vreme za ministarsko mesto u rekonstruisanoj vladi. Ipak, novi, donekle mekši premijer odlučuje da mu je Urkart i dalje najkorisniji kao uterivač stranačke discipline (uostalom, u V. Britaniji i SAD se Šef poslaničkog kluba zove „glavni bič“). „Znači tako? E, sad ćete da vidite…“, gotovo da srpski pomišlja Urkart započinjući uništiteljski niz, bez straha i uzdržavanja, sa ciljem zasluženog prigrabljivanja vlasti. Pa opet, on i njegova žena – svakako daleki potomak ledi Magbet – pristupaju svom poduhvatu iznenađujuće relaksirano. Nekako, uslovi su se stekli za određeni sled događaja, pa ako je isti toliko zlokoban ne mora mu se još i pristupiti na smrtno ozbiljan način.

Radi se o groznom čoveku koji radi još groznije stvari – uz zavodljiva obraćanja u kameru, od „delightfully wicked“ sorte – toliko groznom da smo čak skloni da navijamo za novog kralja, humanistu koji bi da vrati iskreno čovekoljublje u zemlju kojom ceremonijalno vlada (naravno, Majkl Dobs je suštinski desno usmeren, i, razočaran u svoju parlamentarnu opciju, kreće putem očekivano desničarske fantazije o dobrom kralju). Ipak, Urkart je naš junak kojeg mrzimo iz lako a volimo iz malo teže objašnjivih razloga. Dobs je izbliza imao prilike da upozna – i, izvesno, učestvuje – u svim kriminalnim radnjama, seksualnim nezajažljivostima, saplitanju saveznika i dogovorima sa neprijateljem članova tada vladajuće stranke. Za razliku od njih, Urkart je čista proždiruća sila bez iluzija o bilo kakvom savršenstvu, osim kao bele ajkule, savršene mašine za ubijanje. A onda, kada prigrabi vlast, volimo ga manje, jer je primoran da otkrije svoju ideologiju – izolacionističku „laissez faire“ desnicu vođenu čvrstom rukom izborima dovedenog autokrate. Desničar je, jebi ga, pa i kada načini prestup rekavši „jebite se“ svima, uključujući i članove svoje partije, ostaće dosadni desničar. U njegovu odbranu, u davno, predinternetsko doba, da biste vladali na iole smislen način morali ste imati lični ideološki sistem barem okvirno usklađen sa ideologijom vaše partije. No, to će se uskoro promeniti.

* * *

Frensis Andervud, glavni lik američkog rimejka, razlikuje se prvobitno po poreklu, naime, njegova porodica je čak i u južnjačkoj provinciji u kojoj je rođen pripadala nižim društvenim slojevima. Zatim, on je vojnik Demokratske stranke, navodno finijih ljudi u američkom dvopartijskom sistemu. Bilo je u poslednje vreme poređenja Andervuda i Trampa u liberalnim američkim medijima, što ne može biti pogrešnije jer, ako išta, Andervud je mogao biti upozorenje vođama Demokratske stranke kakvo lice ne bi smeli da odaberu za svog predvodnika (upozorenje koje, naravno, nisu primetili ili prihvatili). Urkartovo ponašanje na vlasti bilo je u skladu sa ideologijom stranke, njenih članova i glasača. Andervud, pak, na vlast dolazi spletkareći protiv prvog iznad sebe u stranačkoj piramidi, konačno izazivajući predsednikovu ostavku (predsednik je, inače, neka vrsta belog Obame, maneken upravljan od strane ljudi iz senke – istina, za razliku od Obame, ne u potpunosti svesno). Dakle, za Andervuda običan čovek nije imao priliku da glasa. Tek kada, na mala vrata, dođe na vlast, u pripremi za sledeće izbore (a u uslovima vanrednog stanja – izbora, rata, borbe za uništenje – jedino i ume da dela) primoran je da osmisli ideologiju. I, bizarno, budući da predstavlja Demokratsku stranku, Andervud bira smanjivanje poreza i ograničavanje socijalne pomoći na taj način proizvodeći veliki broj novih, državnih poslova (ne samo državnih – privatne firme dobijaju subvencije za otvaranje novih radnih mesta). No, cela ta, nama dobro poznata „ko hoće da radi, za njega uvek ima posla“ manipulacija namenjena prevashodno posramljivanju političke konkurencije – mislim, kako možete biti protiv čoveka koji zagovara pošten rad – zaista je tek dobijanje vremena do sledeće, namerno ili slučajno izazvane kritične situacije. U mnogome različiti, Urkart i Andervud slični su po pitanju svojih neprijatelja – žena i muškaraca u nekom trenutku odmetnutih od priklanjanja sili, i to nakon što su sa istom inicijalno bili u obostrano korisnoj saradnji. Radi se o novinarima, državnim službenicima, ucenjenim političarima, koji po cenu gubljenja svih udobnosti biraju da prate svoj odabrani poziv. Na tom putu, jedna od Andervudovih unapred na poraz osuđenih protivnica i protivnika, neka vrsta američke verzije zaštitnika građana, sa šokiranom radoznalošću će ga upitati, nakon nekoliko minuta poverljivog razgovora ispunjenog svakim mogućim političkim i ličnim nepočinstvom: „Da li ti na ovaj način uspevaš da živiš sam sa sobom? Tako što racionalizacijom pretvaraš opsceno u svarljivo?“. Ali, njemu, raketi sa unapred ukucanim koordinatama, možete reći šta god hoćete i ona će i dalje videti samo svoj cilj. Vlast.

* * *

Zašto „Kuća od karata“ baš sada, nakon mnogo vremena od kraja pete sezone i daleko od početka poslednje, šeste? Pa, bujice vesti i tviter objava vezanih za tiho agresivnu i u isto vreme egzibicionističku efebofiliju Kevina Spejsija podsetila me da sam propustio jednu od najviše hvaljenih serija XXI veka, te da bi to valjalo ispraviti. Da ne lažem, bilo je tu i prkosa političkoj korektnosti i kasti „ratnika društvene pravde“ koji određuju šta se sme gledati, upućujući vam osuđujući pogled ako niste na njihovoj, pravovernoj talasnoj dužini. Da li bi bilo preterano prijatno družiti se sa Spejsijem u svetlu novih podataka o njemu? Raditi sa njim? Pretpostavljam da ne bi. Sa druge strane, da li bi trebalo baciti scene već snimljene sa njim i dovesti novog glumca? I zatim se još i pravdati, poput Ridlija Skota koji je „u stvari od početka hteo Kristofera Plamera, ali eto…“, što je jasan znak nečiste savesti. Da li je preterano pristojno vilama i bakljama oterati Spejsija nakon početka snimanja poslednje sezone važnog dramskog dela kao što je „Kuća od karata“? Mislim da nije, dok god nije zvanično, tj. pravno, barem optužen ako ne osuđen za napastvovanje, zastrašivanje, ucenu… bilo šta. Pravda za gej efebofile sa diskretno silovateljskim sklonostima.