San u snu

Pitam se ide li Lusil Hadžihalilović (ili Adzialilovik, pošto je rođena u Francuskoj) redovno na psihoanalizu? Takođe, da li njen potencijalni psihoanalitičar poentira razgovore omiljenom rečenicom u toj profesiji, „pričaćemo o tome sledeće nedelje“? Lusil H. u svoja dva dugometražna filma, sa razmakom od jedanaest godina, oslikava iste opsesije. Da prebacim odgovornost i rizik na gledaoca, njeni filmovi su neka vrsta Roršahovih fleka i moglo bi biti opasno i otkrivajuće ono što u njima vidite (je li, jedna od fleka može vas podsećati na penis, ali ako ga vidite na svakoj, na jednoj, čak celu grupu njih kako u erekciji ulaze u crkvu…). Oba njena filma zahtevaju od vas da razmišljate, povezujete, vraćate se u svoje detinjstvo, širite ga na kolektivno iskustvo odrastanja celog ljudskog roda, analizirate agresiju koje društvo vrši na biologiju, ono životinjsko u čoveku (ili se, možda, u samoj animalnoj prirodi čoveka nalazi zlo)… U „Nevinosti“ iz 2004. godine imamo školu za pretpubertetske devojčice, u mračno lepoj šumi, otuđenu od ostatka sveta, ukoliko tako nečega uopšte ima. Devojčice u školu stižu sa šest ili sedam godina, odlaze iz nje sa desetak. Odakle dolaze, ne zna se (osim što stižu u mrtvačkom kovčegu). Gde idu, u smrt, u civilizaciju, u prva iskustva sa suprotnim polom… teško je isprva reći. Svakako, pobuna protiv školskog sistema donosi nestanak u ništavilo. Onda na scenu stupa g. Roršah. Za mene, „Nevinost“ je kritika masovno prihvaćenog mišljenja o „detinjstvu kao najlepšem dobu“. Zapravo, ljudska bića od šest do deset godina starosti imaju u sebi klice ideja, stavova o svetu koji ih okružuje, pa ipak, nemaju slobodnu volju i moraju da bespogovorno slušaju odrasle. Kao da to nije dovoljno, škola uvodi surovost ocenjivanja i prvobitne selekcije sposobnih i nesposobnih. U školi u „Nevinosti“ glavna stavka je balet i povremeno najbolja plesačica u grupi dobija napuštanje škole kao nagradu. Ne ocenjuje se samo veština već i izgled, fizička predodređenost. U školi u kakve smo svi mi išli od dece se traži da rešavaju identične zadatke, a svako ljudsko biće je planeta za sebe. Ima li tu pravde? U „Evoluciji“ imamo dekirikovski primorski grad nastanjen pretpubertetskim dečacima i mladim ženama. Iste su to teme kao u „Nevinosti“, s tim što su ovde u pitanju dečaci. Žene koje ih okružuju su mlade, seksualne. U nekom trenutku dečaci shvataju da im one nisu majke. Uz to, ostaci pipaka koji im se nalaze na koži (u tom trenutku možemo dodati i Lavkrafta svetu Lusil H.) ukazuju da su one predstavnice sasvim druge vrste. Pa ipak, naš glavni junak će izdvojiti jednu (ili ona njega) koja će mu se svideti. Na tragu pomenutog Lavkrafta, atmosfera je sasvim hororična, na dečacima se vrše hirurške operacije, ušivanja pupaka (vrlo direktna simbolika, valjda, odvajanja od majke), vađenja stvari iz utrobe… Detinjstvo u filmovima Lusil H. je užasno i mogao bih se složiti sa njom u potpunosti. Nisu vam potrebni ni zlostavljači ni rana iskustva sa smrću… jednostavno je strašno. A pisci za decu najveći su kerberi laži na svetu.

* * *

Sedamnaestogodišnja Nemica Tina sa dve drugarice vozi se ka neprijavljenoj (preskakanje ograde, upadanje na bazen) rejv žurci. Drugarica joj pokaže na svom telefonu fotografiju nakaznog humanoidnog fetusa, u tegli sačuvanog u prirodnjačkom muzeju. Zatim, u nekakvoj aplikaciji uradi, iz zezanja, morfing Tine u nakazu. Tokom žurke, nakon što joj drugar na svom telefonu pokaže snimak devojke koju ubija automobil, Tinu će uplašiti nešto što je videla u žbunju. Tokom odlaska, ulaska u kola, haotičnog tinejdžerskog motanja, udariće je automobil, u sceni koju smo unapred videli. Vraćamo se unazad, događaji su se odvili malo drugačije i auto-ubica proleće putem dok je naša junakinja bezbedno naslonjena, iako uznemirena prikazom iz žbunja, u kolima kojima je došla. Dakle, sve je, odmah na početku filma pomešano: vreme, dve realnosti, čovek sa nakazom… Sledećeg dana, u bezbednosti svog srednjeklasnog doma, Tini u posetu dolazi nakaza. Drugi je, naravno, ne vide. Sad, stil filma, slikanog nemirno, širokougaonim objektivom na nestabilnoj kameri, stavlja junakinju u neku vrstu košmarnog tunela. Sa druge strane, dijalog, način glume, usmeravaju vas da pomislite kako gledate obrazovni film o užasima šizofrenije, strob svetlima i agresivnom muzikom isterane na površinu junakinjine ličnosti, iz mraka u kojem je do tada obitavala da se možda nikada ne otkrije. Ipak, komplikovano je i traže učestvovanje. Na primer, nakaza je spora i jadna, zainteresovana jedino za hranu. Tina je manekenski tip, na ivici preterane mršavosti. Živi u adolescentskom svetu u kojem sve zavisi od lepote. Dakle, „Noćna mora“ može se posmatrati i kao angažovani film. Daleko od toga da mora, jer sve ostaje na nivou nagoveštaja. Na času engleskog jezika, profesorka (Kim Gordon iz Sonic Youtha) čita pesmu Vilijema Blejka. Jedna učenica kaže da je tema pesme rođenje, neki pametnjaković se usprotivi tvrdnjom da se tu radi o smrti. Tina, već ozbiljno poremećena i lekovima dovedena do stanja da, navodno, može da sedi u učionici i prati nastavu kaže, jedva sklapajući misli, da su u pitanju „ne znam… neka… osećanja…“ Film je, na više nivoa, poput slike Henrija Fuselija (ili Hajnriha Fuslija, pošto je rođen u Cirihu a živeo u Engleskoj) „Košmar“. Da li je strašna ili spokojna ta slika? Devojka, bela, čedna, spava. Na njoj sedi nakaza. Da li joj od nje preti opasnost? Ili je veći užas u drugoj nakazi koja vreba iz prikrajka, samo gledajući, spremna za napad? Nakaza na devojci gleda u nas i kao da je, zapravo, čuva. Kao da kaže, „bez brige, ja sam tu“. Tina, sprijateljivši se sa sasvim bezopasnim monstrumom koji je proganja tako što želi da bude u njenom društvu, na kraju filma postaje nova osoba, oslobođena, dominantna. I, možda, tako promenjena, odlazi u smrt. Možda bi, zaista, najtačnije bilo složiti se sa Tinom i reći da se „Noćna mora“ bavi „nekim… osećanjima…“.