San u snu

„V for Vendetta“ u svojoj osnovi ima junaka koji veliko obrazovanje pretvara u konkretno delanje te su i izbor reditelja i konačni rezultat sasvim smisleni. „Gavran“ je, ipak, drugačiji slučaj. Za početak, scenario su napisali debitant i umereno iskusna televizijska scenaristkinja, te bi se moglo zaključiti da je njegov veliki deo za snimanje pripremio glavni glumac Džon Kjuzak koji se u prošlosti povremeno bavio pisanom rečju. Na žalost, „Gavran“ je tip filma koji zavisi ponajviše od kontrolisanog, autorskog scenarija napisanog od strane iskusnog, obrazovanog scenariste kakav bi, recimo, bio Tom Stopard, dokazano uspešan u poigravanjima sa kanonskim delima („Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi“) ili njihovim tvorcem („Zaljubljeni Šekspir“). „Gavran“ se odvija tokom poslednje nedelje u životu Edgara Alana Poa tokom koje pisac biva uključen u policijsku istragu serijskih ubistava inspirisanih njegovim pričama. Određena misterioznost uzroka Poove smrti dala je autorima filma dozvolu za poigravanje činjenicama i to, samo po sebi, nije nikakav greh (lično, uvek su mi inspirativnije bile priče koje koriste živote, ili delove života velikih ličnosti, npr. „Amadeus“, Vendersov „Hamet“ ili Soderbergov „Kafka“ nego klasični, štreberski biografski filmovi). Sam izbor Kjuzaka za glavnu ulogu takođe, sam po sebi, nije problematičan kada je postavljen u odgovarajući kontekst, pa, iako ni ne počinje da podseća na Poa kakav je bio ili kakvog ga zamišljamo, on nosi određenu težinu prisustva na ekranu koja poručuje da gledamo velikog čoveka. Problemi, kao i obično, kreću od scenarija. Naime, nakon uvoda koji nas zabavlja potencijalno svežim pristupom, ubrzo shvatamo da gledamo protrčavanje kroz, trebalo bi, ali naravno, nije tako, svima znane Poove priče kao što su „Ubistva u Ulici Morg“, „Izdajničko srce“ ili, meni najdraža, „Maska crvene smrti“ tako da dok dođemo do kraja i sučeljavanja Poa sa ubicom i pristojne dijaloške scene na temu odnosa realnosti i fikcije i izmaštanog i realizovanog užasa, zapravo bivamo ugušeni velikim količinama ovlaš dotaknutih poznatih motiva. Na sve se nadgrađuje MekTigova akciona režija, brza montaža i duboki kadrovi prenatrpani statistima, verovatno kako bi se prikrio relativno skromni budžet (dok bi „Gavran“ mnogo bolje, možda i jedino, radio kao nekakav art film). Na kraju, verovatno bi trebalo podsetiti da je „Gavran“ sniman u Beogradu i Budimpešti te da se u njemu u par kadrova pojavljuju Ana Sofrenović (vrlo tačna kao prenaglašena i prenašminkana Ledi Magbet) i nadsinhronizovani Sergej Trifunović.

* * *

„Plagijator“, čiji je originalni naslov „The Words“ možda, a možda i ne, inspirisan Hamletovom replikom „Reči, reči, reči“ film je sa tri linije priče, realnošću, fikcijom i fikcijom unutar fikcije, gde svaka ima svoj komplet likova, njihov razvoj, katarzu ili antikatarzu. Film je uokviren realnošću tokom koje pisac (Denis Kvejd) na javnom čitanju prva dva poglavlja svoje knjige „The Words“ upoznaje studentkinju književnosti sa kojom prolazi brz put od mogućnosti seksualnog odnosa zvezde sa njenim obožavaocem do preispitivanja pitanja kršenja morala u svrhu umetnosti, morala prema ljudima koji umetnika okružuju i moralnih pitanja kojima umetnik muči svoje izmišljene junake. Okosnicu filma zatim čini prikaz piščeve knjige i jedan od osnovnih napora koje gledalac ima je da konstantno zanemaruje kako je ono što gleda zapravo fikcija, tj. podseća sebe da je svaka filmska priča fiktivna, čak i ona ispred koje stoji „based on a true story“, te da sama konstrukcija u kojoj u ovom slučaju imamo konkretno podsećanje da je to tako zapravo ne sme da dodatno eliminiše eventualnu empatiju prema likovima. Glavni lik knjige u filmu je, opet, pisac (Bredli Kuper), koji nakon nekoliko godina neuspešnih pokušaja da objavi svoj roman prvenac, verovatno stereotipnu priču o „mladom besnom čoveku“, slučajno pronalazi rukopis star nekih šezdesetak godina i nakon, ne predugog moralnog preispitivanja (ipak, sasvim dovoljnog kako bismo zaključili da naš junak poseduje određenu količinu moralnosti), rešava da ga ponudi pod svojim imenom izdavačkim kućama nakon čega sledi njegov globalni finansijsko-umetnički uspeh. Konačno, treći segment čini susret mladog pisca sa pravim autorom (Džeremi Ajrons) koji bi, u rukama Džejmsa MekTiga film odveo u pravcu trilera, no, ovde, ispravno, kroz starčevo pripovedanje svoje životne priče i odnosa sa Francuskinjom krajem Drugog svetskog rata zaokružuje početna pitanja o odnosu života i umetnosti (slično pomenutoj završnoj sceni „Gavrana“ gde takođe imamo susret umetnika i njegovog plagijatora). Sve to zvuči sasvim intelektualno, no, za razliku od postmodernih radova Čarlija Kaufmana stil „Reči“ je bliži holivudskoj melodrami dok film gubi kredibilitet u suštinski pogrešnoj tački u kojoj kvalitet podrazumeva i uspeh kao i na sitnicama kao što su detalj da je omiljeni Kvejdov album „Kind of Blue“ Majla Dejvisa dok mladi pisac na klupi čita „Ask the Dust“ Džona Fantea. Opet, možda je to i namerna želja autora da prikažu kako njihovi junaci, navodno veliki učenjaci, zapravo konzumiraju stereotipno očekivane sadržaje, iako su oni nepoznati najširim masama (zaista, „Kind of Blue“ je možda najpoznatiji džez album svih vremena). I „Gavran“ i „Reči“ filmovi su zanimljive postavke i diskutabilne realizacije što ne znači da ne zavređuju sat i po pažnje iako se ne bi dobro proveli da ovde primenjujemo sistem ocenjivanja zvezdicama ili pčelicama. „Reči“ možda malo više, da li zbog Ajronsa (nekako vam, gledajući ga, bude žao što film nije bolji) ili kako bi se, u tri minuta koliko je na ekranu, podsetili koliko je Željko Ivanek prokleto dobar glumac.