Sanjaju li androidi put do kuće?

Da li bi mu se, da je voleo da gleda filmove, a baš i nije, naježila koža na prvu rečenicu iz „2010“ „Oh my god, it's full od stars“ ili su svi oni, državni naučnici, ljudi iz institucija, akademici, bili vojnici partije koji se nisu preterano upuštali u stvari kojima se bave, osim u toj meri u kojoj je potrebno da bi povereni zadatak bio izvršen? Možda bi mu se baš zbog toga svideo „Marsovac“ Ridlija Skota, pošto se uglavnom bavi nedramskim praćenjem propisa i njihovim razumnim kršenjem kada je to neizbežno da bi se preživelo? Ili bi, pre, prozreo diletantizam i zapadnu propagandu…

Za početak, svet u kome se „Marsovac“ dešava krajnje je upitan i od gledaoca zahteva ili da zanemari sve nelogičnosti ili da samoga sebe ubedi kako se sve odvija u nekakvoj paralelnoj verziji planete Zemlje. Naime, odeća, automobili, tehnologija (mada su, čini mi se, mobilni telefoni i druge spravice odstranjeni iz filma, što možda govori da su autori locirali mogući problem), ljudsko ponašanje, sve je u ravni sveta 2015. godine a opet, u istraživanje svemira uloženo je toliko novca i truda da je moguće, i prilično rutinski, poslati tim astronauta na Mars u cilju sakupljanja uzoraka tla. Da li je, možda, u pitanju dil Holivuda i NASA-e u okviru kojeg prvi dobijaju potrebne informacije i svaku drugu pomoć a drugi kroz film kojem asistiraju poruku „eh, vidite gde smo mogli da budemo da ste nama dali novac umesto što ga trošite ko zna na šta…“? Kako god, suočena sa nadolazećom olujom (koja je, inače, kažu učeni ljudi, nemoguća, jer je Marsova atmosfera previše retka da bi vetar u njoj mogao da duva tom brzinom) komandirka misije Luis (Džesika Častein) odlučuje da evakuiše svoj tim. U haosu oluje jedan član, botaničar Mark Votni (Met Dejmon), biva ostavljen, jer se veruje da je mrtav. Samo još jedan primer i onda ću zaćutati na temu verodostojnosti detalja… Votni je onesvešćen udarcem nekakvog predmeta koji u njegovom stomaku ostavi zabodenu šipku, pa, iako mu je na taj način bilo probušeno odelo, on zaključuje da su tanka šipka i krv oko nje uspeli da zapuše rupu i sačuvaju ga od smrtonosne Marsove atmosfere. Teško… Uz to, sama povreda nije bila neophodna za fabulu i njena jedina svrha je da uplaši gledaoca slikom glavnog junaka koji je prinuđen da vrši malu hiruršku intervenciju na samom sebi. Šta dalje biva?

 Votni shvata da će morati da preživi nekoliko godina pre nego što dođu po njega i počinje da uzgaja krompir, usput stupivši u vezu sa Zemljom (što je sve, je li… ali rekoh da neću više u tom pravcu) na kojoj počinje borba za njegov spas, dok su članovi misije i dalje u blaženom neznanju, iz straha vođstva NASA-e da bi im saznanje da su ostavili kolegu ugrozilo moć razumnog donošenja odluka neophodnu za sopstveni bezbedni povratak. I tako, dok se Mark bori za svoj život, na Zemlji se naučnici bore sa birokratijom a članovi misije, nakon što konačno saznaju šta se dogodilo, bore se sa grižom savesti pre nego što dobiju priliku da sami isprave ono što su uprskali (mada, više puta je ponovljeno da krivice nema i nesrećni sled događaja rezultat je praćenja pravila – zapravo, NASA i njeni zaposleni gotovo da ne greše i nepopularne odluke dolaze iz odgovornosti i objektivnog sagledavanja stvari). Ipak, sve te borbe u sebi, zapravo, nemaju sukob u „Marsovcu“ koji je, u svojoj jednostavnoj osnovi, disaster film, čak disaster film bez negativca.

Likovi „Marsovca“ uvredljivo su beživotni, počevši od glavnog junaka. Votni je staložen, proračunat, a opet, anti-štreberski mangup. U njegovom nastupu nema ljudskosti: straha, panike, besa, preispitivanja, sumnje u svoje odluke ili nervoze kada se donese pogrešna. Kako se onda identifikovati sa takvim čovekom? Votni ne doživljava nikakvu promenu, čak se može reći da je iritantniji na kraju nego na početku, pun samozadovoljstva zbog svog postignuća. Momci i devojke iz NASA-e na nivou su skica dok potencijalni filozofski i ideološki sukobi poput onog između avanturiste (Šon Bin) i čoveka u odelu (Džef Denijels) bivaju elegantno razrešeni u cilju opšte koristi. Zanimljivo je izuzimanje Rusije i uvođenje Kine kao svetske sile sa kojom se valja takmičiti ili oprezno sarađivati. I, naravno, svi se udružuju kako bi spasili našeg heroja, masa gleda prenos na trgovima, mediji izveštavaju, tokom hepienda veći i manji likovi dobijaju uplakane i nasmejane krupne planove, znate već kako to ide… „Marsovca“ je, inače, trebalo da režira scenarista Godard (serije „Bafi, ubica vampira“, „Alias“, „Lost“, filmovi „Kloverfild“, „Svetski rat Z“… jasno je s kim imamo posla) i Ridli Skot se priključio već pripremljenom proizvodu, za dobar novac nalepivši svoje ime na špicu i poster (istina, u ovoj fazi života i karijere – videli smo „Prometeja“ – teško da je i sposoban za nešto svoje, ozbiljno i vredno).

A deda… verujem da ga je, ipak, tiho opsedao svemir kojim se celog života profesionalno bavio, zato što sam optimista koji veruje i da se sletanje na Mesec zaista dogodilo, iako iz pogrešnih razloga. U isto vreme, zato što sam optimista, vređa me loš film, naročito onaj koji, iz nekog mračnog razloga, dobija univerzalno pozitivne kritike.