Saturnov kompleks

Karirane košulje, brade poput one koju ima Ben Aflek u filmu „Chasing Amy“, sudaranje žanra i slobodne forme karakteristični za filmove Hala Hartlija, Tarantino, koji u filmu „Sleep with Me“ teoretiše na temu homoseksualnog podteksta „Top Gun“-a… sve to danas deluje kao nešto obavljeno i časno sahranjeno a u jednom trenutku u istoriji filma logično i potrebno. Zapravo, američki nezavisni film predstavlja možda i poslednju na svetskom nivou primetnu filmsku revoluciju, ako izuzmemo francuski i španski horor početka dvehiljaditih. Ipak, Sandens film pojavio se u vreme kada su se filmovi još uvek gledali u bioskopu. 2013. godine vrećaste farmerke i obavezni likovi poput „quirky best friend“-a postali su deo formule poput one iz komedije del arte, a zadatosti tog tipa postoje da bi se film usmerio određenom tipu publike i osigurao sopstvenu finansijsku isplativost. Tom logikom bi se dalo zaključiti da novi američki nezavisni film ili evropski festivalski film nisu ništa manje po svojoj prirodi komercijalni od „Hangovera 5“.

Dolazimo do filma „Short Term 12“ Havajca Destana Kretona koji se gotovo u celosti odvija u ustanovi za pomoć tinejdžerima sa psihološkim problemima iz koje neki mogu otići u, da kažemo, normalan život šta god to bilo, neki u popravne domove a neki u nepovrat istinskih bolnica. Dvadesetineštogodišnja Grejs (Bri Larson, odlična u seriji „United States of Tara“) deo je osoblja koje se stara o adolescentima, pa, iako bi pravu, profesionalnu pomoć trebalo da pružaju obrazovani psihoterapeuti zapravo je na vojsci u rovovima da pruži konkretan lek i pravu reč na pravom mestu. Dalje po analogiji sa ratom, general se suočava sa strelicama nacrtanim na mapi a vojnik sa ljudskim bićem krvavih očiju koje trči ka njemu kako bi mu ispitalo unutrašnje organe (bar je nekada bilo tako). Grejs, i sama zlostavljana od strane oca koji se nalazi u zatvoru, u vezi je sa kolegom Mejsonom (pristojan i uviđavan momak koji uvek kaže odgovarajuću, saosećajnu stvar l nekoliko puta nakon njegovih replika u glavi mi se pojavila rečenica „Prljavi Hari ovo nikad ne bi rekao“) i film prati nedelju dana njenog privatnog i poslovnog života, neku vrstu prekretnice tokom koje ona mora da odluči da li je u stanju da deluje u okviru nedovoljno efikasnog sistema koji joj više odmaže nego što joj pomaže i u isto vreme, da li je dovoljno zdrava i sposobna da postane majka (s te strane imamo dramu abortus i samoća ili porodica). No, šta se dešava? Teri Gilijem na jednom mestu razmatra Kjubrikovu odluku da napusti svoj desetogodišnji rad na filmu o Holokaustu pravilno utvrdivši da je „Šindlerova lista“ holivudski film o uspehu dok je Holokaust priča o porazu čovečanstva. Jednostavno, ne možete dodavati nekakvu pozitivnu poruku tamo gde ona ne postoji jer na taj način fabrikujete laž a film o istini je toliko bolan da verovatno ima smisla gledati ga ali je nepodnošljiv za stvaranje, neka vrsta eksploatacije užasa. „Sort Term 12“ je, kao i „Šindlerova lista“, uredno zapakovan i uvezan šarenom mašnicom. Neki kontrast mora da postoji, barem minimalan. Recimo, Nejt (Remi Malek, krajnje uznemirujuć u seriji „Pacifik“, ovde kao neka vrsta comic reliefa) momak koji leči grižu savesti srednje klase pomažući nesrećnima mogao bi da kaže „zajebi sve ovo“ i ode na neki univerzitet na kome se uči zgrtanje novca. Život je obično više nesrećan nego srećan i autor koji odluči da okonča sve linije priče hepiendom zapravo prodaje antidepresiv. A lekovi mogu da pomognu ali, kako sam „Short Term 12“ poručuje, ne zapravo, i ne na duge staze.

* * *

Drugi put zaredom ostaje mi malo prostora za Kena Louča („The Angels’ Share“ na prošlom FEST-u). Opet, možda je to sve što je njemu i potrebno, primećivanje i razumevanje od strane malog ali konstantnog broja ljudi, iako se u osnovi socijalizma od koga Louč neizlečivo boluje nalazi lečenje cele zemljine kugle. „Duh 45-te“ dokumentarni je film „History Channel“ formata, mada bi se sa trajanjem od 90 minuta teško uklopio u televizijsku šemu pa je njegovo prirodno mesto postojanja ipak bioskop i filmski festivali. Film se bavi prelaskom britanske industrije iz privatnog u državno vlasništvo i konačnim povratkom nazad u ruke pojedinaca, sa godinom pobede Laburista kao tačkom u kojoj je počelo ostvarivanje sna o socijalnoj pravdi i vladavinom Margaret Tačer kao periodom kada se taj san konačno srušio. Sama pobeda Laburista 1945. godine neobičan je događaj koji govori o racionalnom (da kažemo stereotipno, vrlo britanskom) pogledu na svet i jedan kratak istorijski period u odnosu na ceo vek ili više generacija ljudi. Kako jedan Loučov sagovornik kaže, „ako su za vreme rata svi mogli da imaju posao, zašto tako ne bi moglo da bude i u miru?“. Dakle, Čerčil je bio na čelu Velike Britanije tokom njenog „najboljeg časa“ (istina, vlada kojom je predsedavao je bila mešana i industrija je uglavnom bila vođena od strane Laburista), no, ruševine još nisu bile pošteno ni raščišćene a glasači su već poželeli da konačno reše siromaštvo i pacovski život radničke klase kakav su pamtili iz vremena između dva svetska rata. Louč, ipak, ne nudi jasan odgovor zašto eksperiment nije u potpunosti uspeo. Da li je trik u kraju „Životinjske farme“ u kojem „više nije moglo da se raspozna ko je čovek a ko svinja“? Louč ne bi pošao u tom pravcu jer on je beskrajno pozitivan čovek čiji su filmovi l i zato je veliki – uvek potpuno istiniti. U njegovom svetu revolucija se možda ponaša kanibalski pre sopstvenom potomstvu ali joj uvek neki od njih ne prijaju stomaku i bivaju vraćeni nazad kako bi nastavili beznadežnu ali neophodnu borbu.