Šegrt kolektivnog majstora

Jedan od meni najdražih, a ako je moguće objektivno proceniti sopstveni rad i najboljih tekstova koje sam napisao za Danas imao je naslov „Opsesija okrugom Marikopa“ i ticao se američkih predsedničkih izbora 2020. godine.

Sa istorijskom distancom, čini mi se da sam tada načinio malu grešku u koracima, ili da je, u najmanju ruku, košarkaška lopta spuštena u dribling u deliću sekunde u kojem se stajna noga odlepljuje od parketa (pa sudija može da proceni po svom nahođenju).

Naime, kroz tekst su provejavali stavovi o Donaldu Trampu kao toksičnom incidentu i njegovim protivnicima kao reprezentima sistema, pri čemu sam (za razliku od Trampovih glasača koji slično rezonuju ali različito zaključuju) iz moranja zauzeo stranu surovo proračunatog sistema.

A opet, i Tramp i Bajden/Haris potiču iz liberalno-kapitalističke srži Amerike, gde se termin slobode često tumačio bez opterećivanja stanjem i osećanjima „bližnjeg svog“.

Kako izgleda onaj mitski početak vestern filmova?

„Usamljeni jahač stiže u grad“.

Taj momak je sasvim sam u surovom svetu i snalazi se kako zna i ume, pa će na svom dramskom putu katkad zastati i pomoći revolveru manje vičnim porodičnim ljudima koji kroz život prolaze na istovetan način.

Vodi li sve to široj društvenoj pravdi ili tek boljoj opremljenosti protiv imanentnih ugnjetavača, nakon čijeg poraza će usamljeni jahač nastaviti svoje lutanje?

U datoj postavci Tramp bi bio lokalni dripac, sklon grananju posla, dok je simbiotički organizam Bajden/Haris bezlična konjica koja stiže kao spas za male i benevolentne liberalne kapitaliste.

Naravno, ista ta konjica je prethodno teren očistila od urođenika i pripremila ga za igre moći slobodnih ljudi, a njeni današnji naslednici prekookeanskim urođenicima šalju ambasadora Hila.

A usamljeni jahač?

On je uvek bio ideološki diskutabilno biće iluzije.

* * *

Na početku filma skandinavskog Iranca Alija Abasija „The Apprentice“, Donalda Trampa (Sebastijan Sten) zatičemo u 1973. godini, kao lepuškastog „mladog izviđača“ – mnogo pre nego što je deformisao lice u žmirkajuću vestern grimasu sa iskrivljenim ustima, u odbrani od fiktivnog pustinjskog vetra – zaduženog za terenske poslove u očevoj firmi koja gradi ili kupuje višespratnice pa zatim naplaćuje stanarinu i na ulicu izbacuje one koji tog meseca nemaju od čega da je plate.

Osoba od poverenja je postao spletom okolnosti, nakon što je stariji brat i nosilac očevog imena odlučio da izneveri porodicu (ili pre, vojnu jedinicu za zgrtanje novca) i postane pilot.

Pobuna na prvi pogled deluje gotovo herojski, no, brat je na nepovratnom putu ka teškom alkoholizmu dok ležernošću skriva svoju nesigurnost održavanu uništiteljskim uticajem očevih agresivnih komentara.

Donald, kroz taj stalno prisutni primer, uviđa da je svet „make it or brake it“ mesto, što ga magnetski privlači advokatu Roju Konu (Džeremi Strong).

Omirisavši pravu moć, jer Kon je dobrodošlo društvo i gangsterima i predsednicima, Tramp prihvata etički katastrofalno ponašanje svog novog mentora, čoveka nekoliko stepenica iznad nepretencioznog oca koji prihvata svoju odavno dosegnutu granicu bogatstva i društvenog uticaja.

U toj tački „The Apprentice“ prestaje da bude film o Trampu, bez obzira na obilje istorijskih činjenica (uključujući i bračno silovanje) i junakovo precizno psihološko skiciranje, i kroz Roja Kona postaje film o Americi.

Ko je taj čovek, taj homoseksualac koji nikada neće priznati svoju polnu sklonost i koji će dok umire od AIDS-a i dalje tvrditi da mu je glave došao rak jetre?

Taj prvobitno verni sluga sistema koji je sproveo u delo smrtnu kaznu nad bračnim parom Rozenberg, da bi potom zaključio da je sistem pojam za naivne i da je upravo to draž fakirskog kreveta u kojem se sanja američki san?

Na koncu, ko je ta istorijska ličnost toliko inspirativna da su je na televiziji izvanredno tumačili Džejms Vuds („Građanin Kon“, 1992; to bi mu mogla biti uloga života) i Al Paćino („Anđeli u Americi“, 2003; istinska labudova pesma karijere koja i dalje traje, nažalost)?

Konov patriotizam usmeren je prema zemlji koja ne postoji, upravo zato što ne postoji. Jer, njegova Amerika jeste teritorija „laissez-faire“ slobode, gde vas niko – a posebno ne neko ko je do tog položaja došao izbornom voljom građana – ne sprečava da radite šta god poželite.

„Ne postoje zakoni nego ljudi koji ih sprovode“, reći će mladom Trampu.

A ti ljudi imaju slabosti i tajne, i njihov odnos prema životnom pozivu sprovođenja zakona pokleknuće pred individualnim potrebama.

Ima li u takvom vrednosnom kvazisistemu mesta za osećaj ispravnosti delovanja, kada ostanemo sami sa sobom i svojim unutrašnjim glasom?

U „Građaninu Konu“ naslovni junak svom ocu, sudiji šokiranom potomkovim etičkim posrnućem, kaže: „Kako uopšte može da se zna šta je ispravno u ovom ludom svetu? Svakih deset minuta se menja šta je ispravno a šta nije“.

U relativizaciji je spas, a jedino merilo je umešnost da se započeta bitka završi pobedom.

Lajtmotiv filma „The Apprentice“ su tri pravila kojima Kon za ostatak života oprema Trampa, u klici formiranja u to kakav je danas. 1) Napadaj, napadaj, napadaj; 2) Ništa ne priznaj, sve poriči; 3) Uvek proglasi pobedu.

S obzirom na trenutak u kojem nastaje tekst ne bi bilo zgoreg udaljiti se na jedan pasus od filma i analitički proučiti Trampove predizborne nastupe.

Iskošen položaj glave jeste glumački postupak koji poklonicima poručuje: „da vam ja kažem“.

Na vrlo jednostavan rediteljski način oni su ubeđeni da apsorbuju aspolutnu istinu.

Govor bez pauza – nalik protestantskim propovednicima iz šatora „biblijskog pojasa“ – ne dozvoljava primaocu da se ni za trenutak zaustavi i podrobnije razmisli o onome što je čuo, čime se drži u stanju transa.

Valja obratiti i pažnju na manir ponavljanja poslednjeg dela prethodno izgovorene rečenice, čime se podvlači da je tvrdnja istinita.

Iako je sve to apsolutno amoralno, postiže se uspeh kod publike.

Suprotno, kome se i kako obraća njegova suparnica?

Njen nastup je veliko Ništa, dok njegov jeste Nešto.

U svetu u kojem je jedina stvarnost postojanje pobednika i gubitnika, Tramp uspešno primenjuje Konova tri pravila.

Izloženi sličnoj podeli uloga na srpskoj političko-društvenoj sceni (obratite pažnju: „sceni“), mi, navodno etički ispravni lakovernici, samo možemo da budemo nadmeno zgroženi iz svojih kula od slonovače.

Šta imamo od toga?

„The Apprentice“ je film koji kontinuirano drži pažnju ne pružajući previše drame, upravo zato što vas podmuklo navodi ka širim antropološkim razmatranjima.

Po Abasiju i scenaristi Šermanu (serija „The Loudest Voice“/“Najjači glas“, o genezi konzervativnog „infotejnmenta“), ni Tramp ni Kon nisu patološki izuzeci, već osobe kroz čije će kompleksne i oštećene karaktere ideja (ne)sistema pronaći najdestruktivniji put ka ljudskoj materijalizaciji.

Stoga, njih dvojica, uz podršku ženskog principa gaženja do uspeha kroz Ivanu Zelničkovu, udatu Tramp (uvek genijalna Bugarka Marija Bakalova), upiru prst prema ustrojstvu sveta; samim tim i prema svim gledaocima filma, budući da Severna Koreja baš i nema razvijenu distribuciju zapadnjačke kinematografije.

Razumemo ih sve troje, gotovo i volimo na vrlo uznemirujućem nivou, kao junake tragedije koji će načiniti maksimalnu štetu svima oko sebe, pa zatim i sebi (iako to ne uviđaju, što je sledeći element izuzetne tragedije), pre nego što ih stigne ne zasluženi nego neizbežni kraj.

Mora se istaći da je Sebastijan Sten pronašao pravi ritam fizičkog i gestikulacionog propadanja svog junaka, i ništa manje se od njega i nije moglo očekivati.

Naime, Sten, po krvnoj slici stoprocentni Rumun a intelektualno formiran u Americi, već godinama obilato koristi prvi sloj podražavanja u kojem za početak mora da ubedi sebe da je Amerikanac, da bi zatim tako obodren prvom pobedom jurišno navalio na potrebe dramskog dela.

Filmu „The Apprentice“ (bukvalno, „Šegrt“) je bio neophodan upravo takav tumač naslovnog lika, jer bi se banalni imitacijski nastup izgubio u ništavilu, suprotstavljen liku Roja Kona, „majstora“.

Mada, da li je on taj majstor, ili smo to svi mi koji smo ikada u životu makar pomislili da se konkurencija neizostavno mora pobediti?

Surovost zatim dolazi kao potpuno prirodna emocija tokom borbe.