Seks sa dva kondoma i kovid sertifikatom

„Pol umire, fizički, ali svi postaju on. Kada bi celo čovečanstvo doživelo prosvetljenje, planeta Zemlja bi se promenila. Na peščanoj planeti počinju da rastu biljke, da se rađaju životinje, ona postaje raj. Dina postaje Mesija među planetama zato što je planeta sa svešću – istom svešću kao što je Polova. I, planeta se otisne u svemir, kako bi obasjala ostale planete. Očigledno, promenio sam kraj knjige. U knjizi se planeta ne budi sa kosmičkom svešću, ne postaje Mesija. To je moje. Drugačije je, to je moja ‘Dina’. Kada snimate film, ne smete imati poštovanje prema romanu. Kao kada se venčate, jel’ da? Hodate sa vašom ženom, sve je u belom, ona je u belom. A posle toga, ako je poštujete, nećete napraviti dete. Morate da otvorite kostim i silujete mladu. Tako sam i ja silovao Frenka Herberta. Ali, sa ljubavlju.“

Alehandro Hodorovski u dokumentarnom filmu „‘Dina’ Hodorovskog“ razlaže svoje stvaralačke odluke, poput one da je vojvoda Leto kastriran a njegov sin stvoren magijskim prodorom kapi krvi u ženinu matericu.

Premalo je, i sa izgledima nezadrživog smanjenja broja, na svetu ljudi poput Alehandra Hodorovskog, koji je sredinom sedamdesetih, u fazi okupljanja filmske ekipe za ekranizaciju romana „Dina“ (Frenk Herbert, 1965), posetio Daglasa Trambula, zaduženog za specijalne efekte u Kjubrikovoj „Odiseji“, i posle sastanka presudio: „On je veliki tehničar, ali nije duhovna osoba. Za njega nema mesta u stvaranju mesijanskog filma“.

Hodorovski je, zatim, gledao „Tamnu zvezdu“ i za celokupni rad na specijalnim efektima „Dine“ angažovao Dena O’Benona – sada znamo, jednog od najpametnijih ljudi koji su se ikada bavili filmom – tridesetogodišnjaka sa Karpenterovim u osnovi studentskim filmom kao jedinom stavkom u dotadašnjoj biografiji.

Suludo genijalni postupci tog tipa doveli su, očekivano, do nemogućnosti zatvaranja finansijske konstrukcije, nakon čega se Hodorovski tokom sledećih deset godina posvetio pisanju scenarija za stripove, posebnost O’Benona, H.R. Gigera ili Mebijusa bila primenjena u razumnije koncipiranim filmovima kao što su „Osmi putnik“, „Istrebljivač“ ili „Vilou“, a „Dina“ dospela u nepredvidljive šake italijanskog producenta Dina de Laurentisa, gde joj svakako nije bilo mesto.

Naime, „Konan“ ill „Flaš Gordon“ priče su jednostavnih, producentu razumljivih osnova, koje zatim reditelj može odvesti u pravcu ideološke igre ili do tada neviđenog kempa (ubijte me, ali stvarno volim ekranizaciju „Flaša Gordona“ iz 1980. godine).

„Dina“ je, pak, kompleksni roman koji i 2021. godine udara u bolne tačke civilizacije kakvu smo stvorili – ovisnost o jednom, dominantnom izvoru energije; suštinske razlike gurnute pod tepih u cilju očuvanja trpnog stanja; koruptivnost moći i bogatstva (istina, Herbert je smatrao da moć, zapravo, privlači kvarljivu ljudsku robu, a ne da je sama po sebi koruptivna)…

Dejvid Linč je – pritisnut ograničenim formatom nametnutim od strane De Laurentisa i američke, krovne produkcije – prvu polovinu filma iz 1984. godine potrošio na ekspoziciju i uspostavljanje odnosa između naroda i pojedinaca pre nego što je, pretpostavljam, u panici shvatio da mu je za nekoliko stotina stranica preostalo šezdeset minuta filmskog vremena.

Usledio je dramaturški haos, sa „voice-over“ i „voice-under“ pojašnjenjima koji su scene (ako želite da budete surovi, dodajte navodnike) pretvorili u do besmisla skupo oslikavanje sinopsisa.

Kanađanin Dani Vilnev („Sikario“, „Dolazak“, „Istrebljivač 2049“; meni su mnogo više prijali rani, kanadski radovi – „Vrtlog“, „32. avgust na Zemlji“, „Politehnika“, donekle i „Zgarišta“) suočio se sa obrnutim problemom poteklim iz iste familije.

U prvih sat vremena, on izvodi Linčov narativni postupak, temeljno izvlačeći linije između ljudi i događaja.

Međutim, pošto je to izvedeno, sledi pripovedačka nevolja koju je Vilnev sam izazvao, insistirajući da priča „Dine“ zahteva dva dvoiposatna filma.

Smrću ili drugim vidovima nestanka velikog broja likova, njegova „Dina“ u drugoj polovini sve više počinje da nalikuje epizodi iz petnaeste sezone „Igre prestola“ ili „Okružen mrtvima“.

Prazan hod je bolno očigledan, uz neuravnoteženost poznatu iz „Istrebljivača 2049“ – razvučenim dijaloškim scenama mesto je na malom ekranu, dok film kao celinu, zahvaljujući vezivnim „totalima“, gotovo da isključivo vredi gledati u bioskopu.

Šta je moglo da pritekne u pomoć drugoj polovini prve „Dine“ Danija Vilneva (samim tim, šta bi to moglo spasiti nastavak, za par godina)?

Kada priča biva izbačena iz brzine u „ler“, zanimljivost postaje odgovornost likova, tj. glumaca koji ih tumače.

Timote Šalame (Pol Atreides) i Rebeka Ferguson (Džesika Atreides) su valjano odabrani profesionalci, no, dijaloški stil i pljosnata postavka karaktera (što je, da podsetim, odlika televizijske forme) lišavaju ih ironije, podteksta, bilo kakvog odmaka koji bi doneo misteriju ili bockanje gledalaca.

Kada se teškom mukom dovučemo do poslednje scene, ona nalikuje svojoj rođaci iz nekakve zanatski pismene televizijske serije.

Pol, primoran da ubije, doživljava iskustvo kakvo osobu čupa iz korena.

I, ništa.

Setimo se na trenutak „Lorensa od Arabije“ (smisleno poređenje, od pustinje kao okruženja pa do teme ustrojstva civilizacije koja se nalazi u obe priče).

Lorens, vrativši se sa prve misije, nadređenom oficiru ispriča kako je morao da izvrši ubistvo kako bi zadržao svoju poziciju moći među posvađanim arapskim plemenima.

„Bilo je u tome nečega što mi se nije svidelo“, kaže Lorens, da bi se oficir uštogljeno složio. Ipak, Lorens poentira, dajući celom filmu zlokobnu notu koja ga čini velikim: „Ne, ne, ima još nešto… Uživao sam u tome“.

U paralelnom univerzumu oslobođene svesti, Hodorovski bi se, poput mesijanskog nebeskog tela, pojavio u scenarističkoj kancelariji i ukazao na neki standardnom umu zastrašujuć, ali zato i jedini ispravan način spasenja nove „Dine“.

U stvarnosti, Vilnev je morao da se snađe sa nametnutim mu ili, još gore, lično odabranim scenaristima – momkom koji je do sada potpisivao Marvelova remek-dela, „Prometeje“ i „Mumije“, te iskusnim i uvaženim šarlatanom Erikom Rotom. Neka se muči, kada je odabrao da bude sistemski igrač. A tek je dopuzao do polovine puta.