Senzacionalno! Nacizma ima svuda, ne samo u „Majn Kampfu“!

Sramotno, moram da priznam da sam pročitao samo jedan roman Agate Kristi, i to „Why Didn’t They Ask Evans?“ iz 1934. godine, pod naslovom za američko tržište „The Boomerang Clue“ (iz ko zna kog razloga mi se taj neugledni meki povez motao po sobi sredinom devedesetih).

Ipak, povezani smo iz krajnje samoživih razloga.

Naime, imao sam petnaest godina i pomislio da je došao čas da se pokuša sa zaobilaženjem prevodilačkog nasilja.

Bitna čitalačka granica je prekoračena, i zatim je usledilo puno noći druženja sa britanskom privilegovanom klasom i rečnikom, dok se danju, u prvom razredu gimnazije, uspeh otimao kontroli i nepovratno klizio ka proseku 2,92.

Elem, Kristi je pisala o belim, imućnim ljudima, a oni su sredinom 20. veka znali biti, između ostalog, i rasistički gadovi.

U „Smrti na Nilu“, tako, izvesna gospođa Alerton izvorno veli da lokalna deca „prilaze i bulje u nju, i njihove oči su jednostavno odvratne, kao i njihovi nosevi“, zaključivši „da u stvari i ne voli decu“.

U novom izdanju romana gđa Alerton kaže: „Deca prilaze i bulje. I verujem da u stvari ne volim decu“.

Moderni čitalac će, dakle, biti uskraćen sa ključni deo izjave, kao što će ostati i bez sličnih opaski koje izgovara Džejms Bond u romanima Iana Fleminga, prethodne žrtve cenzora.

Uočenih primera ima na desetine, a ovde ću preneti još jedan, iz prvog romana sa Erkulom Poaroom, gde detektiv za nekoga kaže da je, „naravno, Jevrejin“ – u novom izdanju više ne kaže ništa.

Gubi se, zapravo, karakterizacija, a s njom i kontekst, jer, ko su junaci Agate Kristi ako ne ugnjetavači koji u svojim „kulama od slonovače“ prekraćuju dosadu ubistvima iz racionalnih pobuda, te rešavanjem istih?

I ko je Džejms Bond ako ne beli konzervativac koji, kako na jednom mestu Fleming piše, „nikad nije u ruke uzeo novine koje nisu ‘Tajms’“ (što je, donekle nategnutom analogijom, britanska „Politika“)?

Razlozi za nasilje nad književnošću su naoko ideološki, pošto živimo u vremenu u kojem niko više ne sme da se oseti povređeno.

No, suština je finansijska.

Kristi i Fleming pisali su za belu publiku, dok sada njihove romane valja prodavati i svoj drugoj.

U tu svrhu iz redova manjina angažovani su, i vrlo skromno plaćeni, „čitači za detektovanje osetljivosti“ koji izdavače obaveštavaju o neprijatnim pridevima ili celim rečenicama, i ne gube vreme razmišljanjem da li ih izgovaraju likovi ili su stav pisca.

A ponekad i jesu isključivi deo ličnosti pisca, što uklanjanje čini još štetnijim.

Osobe rođene u ovom milenijumu nalaze se u situaciji da o nacizmu uče tako što će na času istorije odremati uz par lekcija o Trećem rajhu.

Pravo prosvetljenje se, pak, dešava kada bilo koji od zloglasnih „izama“ uočite u kanonizovanim delima.

Tek tada mladi čovek biva osposobljen da zaista uroni u spoznaju istorijsko-društvenih procesa, te da, samim tim, shvati ponešto o sopstvenoj genezi, neprijatnoj kojoj god da rasi pripada.

Neko mora da „povuče ručnu“, što me vraća na moj nedavni sukob sa uredništvom RTS-a i pokušaj zaustavljanja lokalnog istorijskog revizionizma, po prirodi dijametralno suprotnog od „štrihovanja“ Agate Kristi, ali podjednako pogubnog i usmerenog prvenstveno ka mladima.

Međutim, koliko god da je pobuda spasonosna, kada je limarija trula naglo kočenje, uz sprečavanje nastavka kretanja, dovodi i do potpunog raspada mašine.

Kako god, ne sme se ćutati, i u skladu s tim „Telegrafovu“ ručnu kočnicu je sledećeg dana preneo „Gardijan“, šireći odbrambeni front u ratu protiv teške društvene bolesti.

Ima li, ipak, nade, kada u intervjuu datom takođe „Gardijanu“ rediteljka Mia Hansen-Love na temu „koordinatora intimnosti“ (osobe koje u poslednje vreme prisustvuju snimanju ljubavnih scena) kaže: „Kada bi me primorali da dovedem nekakvu policiju za čednost, radije takve scene uopšte ne bih snimala“?

Nažalost, bojim se da je kasno, za sve nas, svuda.

Gramzivo bezumlje vlada, u raznim pojavnim oblicima.