Šeruj, postuj, ne pričaj ni sa kim

Prilikom povratka iz noćnog provoda, nekoliko maskiranih mamlaza, mašući upaljenom bakljom, obori je na zemlju i polije crvenom bojom. Sledećeg dana, u školi, Olja primeti da njeni učenici na svojim telefonima gledaju klip događaja i, još više od toga, shvata da ga je neko od njih i postavio na internet. Olja odustaje od ekskurzije na koju je trebalo da vodi svoj razred, oduzima im telefone i zaključava u školi dok ne odluče da joj otkriju počinitelje. Postoje određeni zdravorazumski problemi: možda je verovatno da bi barem jedan od trideset roditelja nešto učinio nakon što ne uspeva da ceo dan i noć uspostavi kontakt sa svojim čedom, pozvao policiju, došao do škole, bilo šta što bi zaustavilo društveni eksperiment i fabulu filma; da li je verovatno da bi svih trideset učenika, od kojih je barem trećina relativno ili prilično divlja i bezobrazna, tako pitomo predali svoje telefone? No, dobro… Ne volim Q&A seanse sa autorskom ekipom nakon projekcije iz blesave iluzije da bi delo trebalo da govori za sebe, no, ovaj put, ne mogu da izdržim da, povodom momenta kada je reditelj izneo da su tokom stvaranja priče ekspoziciju svog filma upoređivali sa prvom trećinom „Psiha“, prijavim repliku. Naime, Merion Krejn je završila svoju avanturu, donela je odluku da vrati novac nakon čega doživljava tragičan kraj i film kreće da prati drugi pravac iste priče. Olja, s druge strane, tek nakon tuširanja i spiranja crvene boje, preduzima akciju i, nakon ostavljanja zaključanih učenika, autori filma nju samu, veštački, zaključavaju iza vrata daljih događaja. Dakle, autori filma „Pored mene“ od gledaoca traže značajan stepen zanemarivanja logičkih i dramaturških problema kako bi pristao na igru i saosećao sa stvarima koje ih najviše zanimaju.

Šta bi to bilo? Razred čine supkulturne grupice: stadionski huligani (navijaju za Zvezdu); štreberi zaluđeni Warcraftom; tzv. najbolje ribe, ovisnice o selfijima… Uz njih, nekoliko individualaca: Isidora, tetovirana i pirsingovana, zrelija i otuđena od ostatka odeljenja; mali fašista Mateja, pametan momak učenjačkog tipa, dete izbeglica iz Hrvatske koji ne može da se otrgne iluzijama o srpskom usudu i večnoj zakinutosti; Lazar, momak koji ume da se stara o sebi i fizički odbrani ako treba, misterioznog seksualnog identiteta (a ne samoopredeljenja, nije to nikakav izbor već genetski rulet iz kojeg smo se sklopili takvi kakvi jesmo); tihi košarkaš Strahinja… Jedna od teza filma (mada bi i to mogao biti megafin) je da tehnologija udaljava klince jedne od drugih. Ima tu, donekle, istine, međutim, budući da živim blizu jedne gimnazije i volim da, šetajući domaće životinje, prođem pored dvorišta tokom velikog odmora kako bih prisluškivao isečke iz razgovora (dok me, jednog dana, ne prijave policiji), mogu da demistifikujem da su: a) korišćeni izrazi i način razgovora uglavnom isti kao pre petnaest godina i b) retko ko od klinaca drnda nešto na telefonu. Moglo bi da se zaključi da klinci, kada su u grupi, uglavnom zanemaruju tehnologiju i okreću se tradicionalnoj komunikaciji dok se telefona uglavnom hvataju kada su sami. Dalje u pravcu demistifikacije zabluda o otuđenoj omladini, imam utisak da su sredovečni ljudi, kojima je sve teže da direktno komuniciraju i sklapaju prijateljstva, da sede u kafiću i, zapravo, razgovaraju o nečemu, postali veće žrtve mobilnih telefona nego što su to tinejdžeri. Dakle, oduzimanje telefona samo je bitan detalj zahvaljujući kojem naši filmski junaci ne mogu da pozovu nekoga da ih izbavi, dok je njihova komunikacija tokom noći zatočenosti u školi ista sa ili bez novih tehnologija.

Dolazimo do stavova, identiteta ili ideološkog opredeljenja likova. Za razliku od seksualnog identiteta, kod ideološkog možemo govoriti o opredeljenju. Ipak, Kurt Vonegat je celo svoje delo bazirao na motivu pojedinca kao žrtve svojih životnih okolnosti (jasno, on ni od koga nije tražio da sa dvadeset dve godine, kao ratni zarobljenik, skuplja spaljene leševe po Drezdenu zato što je neko rešio da bi Rusima valjalo pokazati šta je njihov budući, hladnoratovski protivnik u stanju da uradi). To bi bila i osnovna teza filma „Pored mene“, sa tinejdžerima koji žive u malim ličnim tamnicama koje su samo sazidali ali nisu imali reč kada se odlučivalo o izboru materijala. Mateja, mali fašista, žrtva poraza svoje porodice i izbeglištva u kojem je rastao, zapravo se napaja svojim jadom koji podiže na nacionalni nivo (mučeništvo je droga i valjalo bi ga klinički lečiti). Jelena, klon Svetlane Veličković, žrtva je lažnog glamura i jeftine seksualne poželjnosti kao merila vrednosti u jednom nesrećnom društvu (ili celom svetu 21. veka, da za momenat ustuknemo od autošovinizma – kako, kada je svaki pametan čovek autošovinista, gde god živeo?), košarkaš Strahinja žrtva je… da ne otkrivam previše pošto u njegovoj liniji priče ima najviše saspensa. Životno tačno ali dramski krajnje rizično, kada krene odjavna špica čini nam se da smo upravo prisustvovali onom Čerčilovom „kraju početka“. Karakterizacija likova, iako uglavnom stereotipna ili obrnuto stereotipna, i gluma koja je uokviruje najbolje su strane filma. Autori filma odabrali su da im ljudi i sopstvena angažovanost budu važniji od dramaturgije (svejedno, „Pored mene“ je najbolji rediteljev film, neuporedivo bolji od „Šišanja“, izgubljenog u haosu saradnje jednog liberala i jednog – lični je utisak – ultradesničara). Možda je to šteta, pošto bi, sa energijom koju su imali, isti društveno angažovani efekat postigli i kroz staru dobru priču o ubistvu ili ljubavnoj preljubi (ili, revolucionarne li ideje, obe stvari zajedno). Američki film „Cigla“, na primer, ne govori ništa manje o gimnazijskoj sadašnjosti iako je, na osnovnom nivou, postmodernistička noir vežba. „Fikcija je istina, budalo!“, usklikuje Džon Voters u svojoj zbirci eseja „Role Models“.