Ljubavna veza srpskih filmskih gledalaca sa Aleksejem Balabanovom počela je jako davno, krajem devedesetih, filmom „Brat“, u vreme kada je još uvek bilo moguće da film prikazan na Festu postane neka vrsta kulturološkog fenomena. Srblje je prepoznalo svet Sankt Peterburga devedesetih kao nešto vrlo nalik svojoj realnosti a opet toliko apartno u odnosu na srpsku svakodnevicu da je bilo moguće u isto vreme doživeti identifikaciju i eskapizam.
Takođe, film nije u nekom drugom, zapadnom svetu tražio spas što je takođe bilo osveženje nakon „Beograd je svet“ razočarenja. Sankt Peterburg nije svet, to je veštački grad, kopija Pariza, zaglavljen u tranzicionoj eri prvobitnog sticanja kapitala (mada beše Peljevin kaže da je to stanje ruska konstanta) i nikakav navodno uređeni zapadni kapitalizam tu ne može pomoći, čemu je, u Balabanovljevom slučaju, udarena tačka na kraju filma „Brat 2“, srednjim prstom pokazanim američkom cariniku koji označava konačno paljenje svih mostova i povratak u rodnu kaljugu.
Balabanovljev nihilistički svet je u isto vreme, suviše mekano je reći kritika društva, neka vrsta kjubrikovske ravne, objektivne linije koja potpuno demaskira Jeljcinovu i Putinovu Rusiju, i podsećanje na potpunu pogrešnost Sovjetskog saveza. U tu svrhu poslužio je film „Kargo 200“ (šifra za sanduke sa poginulim vojnicima koji su redovno pristizali iz Avganistana), slika onoga (zaista, „onoga“, jer neku imenicu je teško pronaći) u šta je zemlja metastazirala sredinom osamdesetih, koristan i kao malj kojim bi valjalo udariti u glavu autore jugonostalgičnih izložbi. No, žanr je uvek bio Balabanovljev okvir, pa je tako „Brat“ bio klasičan triler na tragu britanskih ili francuskih krimića, dok je „Kargo“, neka vrsta ruskog pandana filma „Nema zemlje za starce“, u svojoj osnovi bio priča o sadističkom serijskom ubici, koji je, ne slučajno, u isto vreme šef provincijske policijske stanice. Ako u staljinizmu i liberalnom kapitalizmu stvari po pojedinca nisu postavljene na način koji omogućava život dostojan čoveka, postavlja se pitanje da li su ljudska bića ikada u svojim društvenim eksperimentima bila na tragu savršenog uređenja? Logično bi bilo pretpostaviti da će Balabanov odgovor potražiti u duhovnosti i crkva jeste prisutna u njegovim filmovima, najizraženije u poslednjem „Hoću i ja“. No, crkve, kao građevine, su više simboli nečega što bi mogle da budu, dok Balabanovljevi junaci, iako uglavnom vlasnici nekakvih samosvojnih etičkih sistema, životare svoje bučne ili tihe egzistencije samo ovlaš dotaknuti organizovanom religijom. Dakle, neki viši odgovor ne postoji, već samo konkretna pitanja koja se tiču osvete („Brat“, „Ložač“), borbe za goli život („Kargo 200“) ili stan i hranu (prilično slabi „Ne boli me“, koji, opet, kao neka vrsta ruske verzije Remarkova „Tri ratna druga“ dovoljno govori o autorovom pogledu na svet). Sad, ako našem junaku na njegovom putu, kao u filmu „Brat 2“, pomogne lik koji se zove Fašista, ludak koji sedi u svom podrumu obučen u uniformu Vermahta, okružen oružjem iz Drugog svetskog rata, pa, to je tako kako je i pokazuje da je svet, kao i narečena uniforma, prilično siv i u njemu nema svetaca (što sve čini da Balabanova ne vole preterano ni liberali ni nacionalisti – čudna pojava u kojoj ekstremni filmovi ne prolaze dobro kod ekstremnih ljudi).
„Hoću i ja“ je sasvim odgovarajuće poslednje poglavlje u rediteljevom opusu, simbolički, introvertni rad na tragu „Stalkera“ ili, u nekim aspektima, poslednjih filmova Terensa Malika. Ispostaviće se, netalentovani Muzičar, Gangster („Ubio sam četvoricu sinoć. Posle pravac crkva na ispovest.“), Alkoholičar („Ne mogu uvek da budem isti. Bude mi dosadno. Život je bolji kada se malo osećaš dobro, pa loše, pa opet dobro.“) i Prostitutka, kreću na hodočašće ka zoni kontaminiranoj elektromagnetnom radijacijom u čijem se centru nalazi crkva sa zvonikom koji teleportuje ljude u neki drugi svet u kojem je moguće biti srećan. Teško je reći da li misteriozna sila, koju, opet, ne bi trebalo shvatiti previše bukvalno, poseduje neki sistem vrednosti, jer, neki od naših junaka uspeće u svojoj nameri dok će neki umreti na pragu crkve (na kraju krajeva, svi smo i grešni i bezgrešni i strašni sud je samo oblik manipulacije ovcama). Ipak, naši junaci na pragu crkve (inače, lakomisleno sam potrošio poređenje u tekstu o filmu „Odumiranje“ ali „Hoću i ja“ zapravo poseduje kadrove u potpunosti inspirisane K.D. Fridrihom) pronađu samog Balabanova koji Gangsteru kaže, „Ja sam filmski reditelj. Član sam Evropske filmske akademije“, što zvuči potpuno bedno, u isto vreme autobiografski banalno i univerzalno, pokazujući da takve trivijalnosti ne mogu, ili barem ne bi trebalo, da čoveku donesu sreću. Nakon toga, filmski Balabanov umire u sceni čija životna jezivost može da se meri samo onom kada u filmu „How I Won the War“ Džon Lenon umire upucan u stomak, gledajući u kameru rekavši „Znao sam da će ovo da se dogodi“.
U nekakvom zamišljenom epitafu Alekseju Balabanovu moglo bi da piše: „Mrzeo je svoju zemlju tako opsesivno da bi se to moglo nazvati ljubavlju“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
