Sistem nas je otkazao

Pa, iako sam umereno u toku, nisam primetio da se neko detaljno posvetio analizi jedine političke grupacije koja je u Evropskom parlamentu glasala protiv rezolucije o srpskim izborima.

Tu skupinu naziva „Identitet i demokratija“ (obratiti pažnju na redosled) pretežno čine predstavnici tri stranke: Lige Matea Salvinija (tvrdo krilo italijanske vladajuće desničarske koalicije; Forca Italija je, recimo, deo velike narodnjačke grupacije u evroparlamentu), francuskog Nacionalnog saveza (ranije Nacionalni front porodice Le Pen koji ovih godina radi promišljen i, ako vas takve stvari plaše, opasan „ribrending“) i Alternative za Nemačku (kojoj nikakvo „reformatiranje“ ne može pomoći da prikriju svoju srž; a i novi su, rano je).

Od pojedinačnih slučajeva valja primetiti poslanika Slobodarske partije Austrije – sećamo se kakav je šok za uljuljkane evropske elite bio izborni uspeh pokojnog Jerga Hajdera 2000. godine.

Podržavaju li, onda, ti ultradesničarski momci i devojke srpsku Vladajuću kriminalnu grupu?

Zapravo ne, jer ona, za razliku od njih, ne baštini nekakvu određenu ideologiju (što ne znači da je glasovima – pre nego što se dodaju ucenjeni i koristoljubivi, dakle oslobođeni od idejnog mišljenja – ne održavaju na vlasti najneobrazovaniji i posledično najzadrtiji slojevi srpskog društva, isti oni koji su godinama glasali za Srpsku radikalnu stranku).

Članovi „Identiteta i demokratije“ se suštinski zalažu za nemešanje u unutrašnja pitanja država, a njihovi glasači bi najradije rasformirali Evropsku uniju, tog mutanta bezvredne birokratije i „duboke države“.

Da upotrebim domaće poređenje, ukoliko bi Srbija jednog dana konačno dospela Evropske unije, i ukoliko bi, još neverovatnije, tada i dalje postojao politički pokret vremeplovnog zdravstvenog radnika, bio bi deo upravo grupacije „Identitet i demokratija“.

Sad, valja reći da politika intervencionizma, kao prirodna posledica ubeđenja u neophodnost učešća u unutrašnjim problemima nezavisnih država, zna da bude koruptivna doktrina, te da vodi ka kreativnoj, nimalo etičkoj upotrebi.

A opet, ne bi li trebalo da svi budemo pomalo intervencionisti?

Ako znamo da u našoj zgradi, i to u stanu dovoljno dalekom od nas da ne čujemo krike i lomljavu (u redu, desi se da baš u tom trenutku prolazimo stepeništem, ali onda nam pomogne ubrzavanje hoda), komšija maltretira ženu i decu, nije li ipak etički imperativ da se reaguje?

No, slobodno možemo takve apstrakne motive skloniti u stranu i delati na osnovu zabrinutosti za sopstvenu budućnost.

Jer, ako mu godinama prolazi nasilje u njegova četiri zida, osiliće se, staviće lanac na javno parking mesto, uzurpiraće tavan i podrum, povezaće se sa sebi sličnima iz okolnih zgrada i onda je sa žmurenjem gotovo i ostaje samo da širom otvorenih očiju svedočimo propasti svojih života i planiramo selidbu.

Ako, pak, komšija ostane okrenut intimnom delanju, njegov potomak, pun straha od sveta i mržnje prema sebi, će početi da u školski ranac pakuje kuhinjsku sataru i tako naoružan bude u svakodnevnoj blizini sa našim potomcima u čijem društvu smo, u počecima problema, ubrzavali korak na stepeništu…

Nalik kolegama iz „Identiteta i demokratije“, evropski poslanici koji su masovno glasali za rezoluciju o izborima nisu naši već sopstveni prijatelji, dok slute da zlostavljanje u „svoja četiri zida“ pokazuje tendenciju da zaljulja celu zgradu.

Nakon sveobuhvatnog zakazivanja srpskog sistema tokom 2023. godine, evropski sistem nas je otkazao kao vlasnike sopstvene sudbine.

Ako se pitate da li smo zaslužili takav tretman, setite se broja građana na prvom protestu povodom izborne krađe.

Par hiljada od mogućih par stotina hiljada, i sram nas bilo zbog toga.

Gledajući izlaganja evropskih poslanika kojima je najavljeno usvajanje rezolucije dan kasnije, osećao sam gađenje i sramotu.

Pretpostavljam da su se tako osećali Nemci dok su se dešavala nirnberška suđenja i vešanja nacističkih gadova, sprovedena od strane okupatora koji je pre svega svojim građanima morao dokazati da ceo taj ratni megapoduhvat ima razlog i razrešenje.

Ili su se pretvarali da se završni čin poniženja ne dešava, organski znajući da je neminovan kako bi se počelo ponovo živeti, sa prošlošću naseljenom sravnjenim gradovima i ignorisanim grehovima – ukratko, samouništenim sistemom.

Tu smo negde.