Skandinavskom odbranom do pat pozicije

Na HBO-u je 2018. godine prikazan izraelsko-kanadski dokumentarni film „Dnevnici iz Osla“ („The Oslo Diaries“), o prvo tajnim, zatim – od obe strane nevoljno – javnim razgovorima između akademskih i institucionalnih predstavnika Izraela i PLO-a.

Pregovori su, u filmu nam biva saopšteno, jednim delom inicirani i uglavnom organizovani od strane norveškog istraživačkog instituta Fafo, nakon čega pažnja biva usmerena ka bliskoistočnim učesnicima, ponajviše Abu Ali, palestinskom ministru ekonomije, i Uriju Saviru, sekretaru izraelskog ministarstva inostranih poslova.

Priča prati razvoj njihovog poznanstva, uvek na klackalici između saradnje i sukoba, da bi se prvo došlo do zajedničkog saopštenja o međusobnom priznanju prava na postojanje (konkretno, Izrael prihvata PLO kao legitimnu političku organizaciju, dok PLO prihvata državni legitimitet Izraela), zatim započeo naporan proces određivanja statusa Gaze, Zapadne obale, ko zna čega još, te, na koncu, Jerusalima kao grada na koji oba entiteta polažu pravo na osnovu suprotstavljenih stavova glede toga ko je tu živeo u poznom bronzanom dobu.

Možda je to pokazatelj uzaludnosti napora male grupe skandinavskih i bliskoistočnih intelektualaca, tek, svaki kancelarijski uspeh praćen je tragedijom na terenu – samo posle prvog sporazuma jedan jevrejski naseljenik UZI-jem ubija trideset vernika tokom molitve u džamiji, Jicak Rabin, nadajući se da će na taj način staviti kontrolu nad nasilje sa svoje strane, odbija da naredi izmeštanje nelegalnih hebronskih naseobina, da bi četrdeset dana kasnije, kao odgovor na oba čina, pripadnici Hamasa započeli seriju samoubilačkih detoniranja.

Kada je 1995. godine konačni dokument, sa svim detaljima, pušten u stvarnosnu upotrebu, u Tel Avivu je organizovana proslava posle koje je jevrejski fašistički idiot ubio Jicaka Rabina.

Kada mu je jedan saradnik saopštio tu vest, Jaser Arafat je reagovao malim gestom ruke, „gotovo je“.

Šta je bilo posle?

Pregovori su obnovljeni i mrcvarili su se još nekoliko meseci, dok je novi premijer Šimon Peres, u strahu od poraza na predstojećim izborima, odbijao da izda naredbe o njihovoj praktičnoj primeni.

Nije uspeo da spreči tesni poraz od Netanjahua koji i danas, četvrtinu veka kasnije, ukrašava visoku svetsku politiku svojim uticajem.

Jednom kada „Bibije“ pustite da se dočepaju vlasti – a to obično, od Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije do SNS-a, biva jedva i kroz demokratski proces – skoro je nemoguće na isti ih se način rešiti.

Pred kraj filma emocije nam napada sledeći dnevnički zapis Urija Savira: „Kada smo se pozdravili tog dana, nisam mogao da zamislim da je to bio moj poslednji sastanak sa Abu Alom. Da sam znao da će se sve završiti možda bih mu rekao nešto inteligentnije. Ali, sve što sam rekao bilo je, ‘vidimo se uskoro, prijatelju'“.

* * *

U novom, igranom filmu skraćenog naslova „Oslo“, takođe u produkciji HBO-a, ali ovaj put u saradnji sa Stivenom Spilbergom, Urija Savira, debeljuškastog štrebera, igra nemački glumac rođen u Izraelu DŽef Vilbuš koji u svim scenama izgleda kao da je upravo došao sa snimanja modnog editorijala, i to – ovo ide na račun kostimografa – ne stigavši da se presvuče u nešto neupadljivije.

Momak je, šta da se radi, trenutno „in“, nakon odličnog nastupa u Netfilksovoj seriji „Nepravoverna“ („Unorthodox“) i učešća u solidnoj televizijskoj ekranizaciji Le Kareovog romana „Mala bubnjarka“.

Stvarnost često trpi nasilje tog tipa tokom igrane obrade, i valja ga zanemariti ukoliko je celina dramski zdrava.

„Oslo“, zasnovan na nagrađivanoj drami, pleše po obodima dramske napetosti, rizično premeštajući fabulu prema norveškom bračnom paru, nepomenutom u dokumentarnom filmu.

Mona Jul (Rut Vilson) je početkom devedesetih bila dovoljno visoko pozicionirana u norveškom ministarstvu inostranih poslova da ostvari mirovnu inicijativu na početku teksta pomenutog Fafo instituta pod vođstvom njenog supruga Terjea Red-Larsona (Endrju Skot koji prvi put – a puno sam ga gledao prethodnih desetak godina – ne podiže tekst koji izgovara na univerzalniji nivo, što znači da verovatno nije bio u mogućnosti da istraži i upozna lik).

Njihova uloga u osnovi je medijatorska, te se postavlja pitanje čime zaslužuju centralni reflektor.

Problem tog tipa može se scenaristički rešiti dodavanjem fikcije (u ovom slučaju, ljubavne ili porodične).

No, dramski pisac i autor scenarija ispravno je smatrao da je istina u ovom slučaju previše važna, povlačeći glavne junake – one sa kojima se gledalac identifikuje – u stranu, do trenutaka kada se ukaže potreba za delanjem.

Posledica je da su Izraelci i Palestinci, tokom dugačkih scena u kojima preuzimaju dramsko vođstvo, u opasnosti da kroče na teritoriju uvredljivih stereotipa emotivnih stranaca pritisnutih milenijumskim usudima i opsednutih nacionalno-porodičnim vrednostima.

To bi se u celosti i desilo da tekst redovno ne dopušta gledaocu da, kroz detalje pregovora, oseti nepodnošljivu muku koja je nasela na ramena likova, makar oni bili i sporedni po dramskom ustrojstvu. Ipak, zarobljenost u prostor, neobogaćena jasnom napetošću, gotovo da je nerešiv problem.

U prethodnom, dokumentarnom filmu, radnja je konstantno izlazila u svetove uličnog nasilja i visoke politike, na taj način uspostavljajući kontekst, sa neprijateljima koje valja sa distance, sa penkalom u ruci, pobediti.

U igranom filmu, prvo iz razloga sinteze, zatim iz po smislu mnogo nižih, ekonomskih ograničenja, to nije moguće, te „Oslo“ ostaje na stepenici vrhunske početne informacije.

Izazvan ukusnom hranom na meniju u norveškoj seoskoj vili, „Oslo“ vidim kao predjelo koje izaziva zanimanje u vezi onoga što će na sto stići kasnije.

Za to će, međutim, gledalac morati da ode u kuhinju i prione na posao.