Skaska o lažnoj surovici

Medijski konglomerat Dizni je krajem prošle godine ispred nekoliko svojih ranih filmova dodao natpis kojim objašnjava neprikladnost prikazanih rasnih (ili rasističkih) stereotipa.

Par meseci kasnije, sa uvodnog upozorenja prešlo se na parcijalno uklanjanje, te su filmovi na Diznijevom striming servisu postali nedostupni deci mlađoj od sedam godina (da, tako mala deca imaju sopstvene naloge kojima upravljaju roditelji, valjda), jer: vrane u „Dambu“ inspirisane su u „black face“ maskiranim belim minstrelima sa američkog juga; sijamske mačke iz „Maze i Lunje“ su vizuelno i karakterno proizašle iz prvo antikineske (od Bokserskog ustanka nadalje), zatim antijapanske (za vreme Drugog svetskog rata) propagande; u „Petru Panu“, Indijanci (pardon, američki urođenici) su nazivani „crvenokošcima“; kralj orangutana Luj u „Knjizi o džungli“ inspirisan je Lujem Armstrongom.

Kolumnisti i ostali pametnjakovići prijavljivali su da je „kenselovana“ i Snežana, no, u njenom slučaju se radilo o pojedinačnim protestima zato što biva u snu poljubljena od strane princa – dakle, nije dala pristanak.

Naravno, nije primećeno da je dotični poljubac prirodni završetak dramskog putovanja junakinje koja iz stanja pasivnosti prelazi u akciju samo kada dođe na ideju da patuljcima pospremi kuću.

Moj zaključak je da je roditeljima oduzeto pravo da svojoj deci kažu, recimo, „Smešno je, i potpuno pogrešno. Ali, jeste vrlo smešno. Vidi sam šta ćeš s tim“.

Na koncu, dotična deca, nežna i jedinstvena poput snežnih pahuljica, o rasizmu će pričati uz pomoć u školi naučenih definicija, ostavši bez neprijatnih i iznenađujućih primera iz istorije popularne kulture.

Da li je već kasno da se korporativnim umovima poruči, „Vraćaj tog džez majmuna da za pola veka ne bismo živeli u robotskoj ‘nalogokratiji’!“?

Posle gledanja „Zlice“, koncentrisano sam proverio stanje „Stotinu i jednog dalmatinca“ iz 1961. godine i otkrio iznenađujuću činjenicu – originalna Zlica od Opaka je mlada žena, školska drugarica vlasnice dalmatinke Perdite.

Nakaznost koja bi u suprotnom bilo sadističko iživljavanje nad likom je, dakle, karakterna, rezultat izopačenosti duha.

No, novi film – u planovima još od davne 2013. godine – ionako nije zasnovan na izvornoj ekranizaciji već na igranim verzijama sa kraja devedesetih (Glen Klouz je i potpisana kao jedna od producentkinja), te deo koji se tiče geneze lika ostaje smislen.

Ukoliko je sve to uopšte bitno, a rekao bih da nije, sa imenima likova, toponimima i muzičkim detaljima koji uglavnom imaju asocijativnu funkciju za starije gledaoce.

Desetogodišnja Estela, u potpuno novoj fabuli, živi u civilizovanoj provinciji sa samohranom majkom (Emili Bičam, poslednja dobitnica Zlatne palme za glavnu žensku ulogu, ovde u malo kadrova za mnogo novca) i uz materijalno odricanje pohađa uvaženu osnovnu školu namenjenu potomcima viših klasnih razreda.

Rođena sa polovično crno-belom kosom, što sugeriše dvojnost ličnosti, Estela, zaista, u kući prikazuje umerenu verbalnu pakost, stranu sopstva koju majka naziva Kruela (dakle, pre Surovica nego Zlica).

U školi, pak, stvari su ozbiljnije i Estela, posle ko zna kog nasilnog odgovora na vršnjačko nasilje, biva isterana i u najavi lišena uglednog obrazovanja.

Sele se u London, na putu se zaustavivši na imanju misteriozne dame, gde majka pokreće razgovor sa elementima iznude i biva gurnuta sa litice od strane daminih dalmatinaca.

Estela, kriveći sebe, sama odlazi u glavni grad gde se upoznaje sa dvojicom malih džeparoša, te farba kosu u begu od svega i svih. Džasper i Horas, u originalu Zlicini kriminalni radnici, sada će biti članovi tzv. izabrane porodice – kao odrasle ih igraju Britanac Džoel Fraj, deo besprekornog glumačkog kvarteta iz filma „U zemlji“ Bena Vitlija (pogledati nekoliko tekstova unazad) i Amerikanac Pol Volter Hauser, odličan u prethodnom rediteljevom filmu „Ja, Tonja“, ovde svodeći svoj lik na ubrzo zamornu imitaciju Boba Hoskinsa.

Deset godina kasnije, Estela (Ema Stoun), opsednuta modnim dizajnom, zapošljava se kao čistačica u robnoj kući gde upoznaje modnog mogula Baronicu (Ema Tompson) i postaje jedna od njenih kreatorki. Sledi trilerski obrt koji vodi ka osvetničkom narativu – omotu osnovne teme prihvatanja sebe.

Dok dramska priča ide školskim tokom, primetni su raznovrsni vremenski problemi koji skreću pažnju starijih gledalaca i pokazuju nemar prema mlađim adolescentima, primarnoj ciljnoj grupi.

Naime, radnja počinje 1964. godine, sa već istorijski gotovo postojećim „svingujućim“ Londonom prikazanim više nalik onom iz prvih godina nakon Drugog svetskog rata.

Skok od deset godina, u 1974. godinu, zapravo nas stilski dovodi u sredinu šezdesetih (prvi kadrovi Eme Stoun zvučno su pokriveni pesmom „She’s a Rainbow“ Stounsa).

Da li je sve to bitno dok god se zabavljamo? Čini se da su autori filma odlučili da kroz fluidan vremenski okvir raštrkaju sve privlačne modne i arhitektonske motive.

Matori sam gušitelj, znam, ali nemojmo se kasnije zgražavati kada studenti nisu sigurni da li su u vreme njihovog rođenja još uvek snimani nemi filmovi.

Ili, da li je taj rasizam o kojem se toliko priča imao i nekakve praktične manifestacije.

Šta bi moglo da bude bitno, barem za dramu?

Zlica bi trebalo da bude antijunakinja, karakterno upitna osoba postavljena u položaj protagoniste sa kojim se možemo identifikovati dok priču vodi ka etički prihvatljivom razrešenju.

Sa mešavinom genetike i odgoja, Zlica ima sve preduslove da bude psihopata koji uništava sve pred sobom – otud bi, kada bi bila postavljena u položaj istinske antijunakinje, došli humor i uzbuđenje.

Šansa je, međutim, propuštena, i nije najjasnije šta to ona loše radi ili govori, kroz bilo koju stranu ličnosti, dok se pakost svodi na pozu.

Pretpostavljam da su se ljudi iz Diznija u nekom razvojnom trenutku scenarija golicali idejom da „Zlica“ – kako je, bez obzira na dečiji rezultat, i marketinški obrađena – bude za maloletnike zabranjen ženski dvojnik „Džokera“.

Odigrali su, očekivano, na sigurno (da su samo na vreme znali da će Finiksova inflacija glume bez uporišta u dramskoj vrednosti preskočiti milijardu dolara zarade…), dok bi, bez ikakvih daljih promena scenarija, jedna zapaljena cigareta u poslednjem kadru donela ključni boljitak.

Ali, zna se šta se ne sme i šta nije dozvoljeno znati da se smelo.