Skrivene vrednosti iz fundusa

Od kad sam bio odgovoran (tj. uznemiren da neću imati čime da popunim petnaestak minuta razgovora) i pred posetu jutarnjem programu N1 proverio koliko je građana gledalo film „Ruski konzul“, pomalo sam „navučen“ na analizu rezultata na blagajnama bioskopa.

Što se tiče srpskog kandidata za Oskara, radilo se o vrlo solidnih oko 75.000 gledalaca, mada nije lako i pronaći nekog od njih (barem ja nisam uspeo, verovatno zato što živim u samoodbrambenom mehuru).

Zlosrećno i, rekao bih, strašljivo prevedeni „Smrtonosni susret“ („Čudna draga“ ili „Uvrnuta dušica“ bi bilo svakako tačnije) se, pak, ni u jednoj od svojih par nedelja prikazivanja ne nalazi među deset najgledanijih, što znači da njegov ukupni „skor“ neće preći par hiljada.

Nije to mnogo drugačije od stanja u SAD, gde je zvanični budžet od oko 7 miliona dolara vratio tek 3.6 miliona od prodatih karata.

Istina, posle ponekog učešća na kredibilnim žanrovskim festivalima, vlasnici filma ga nisu ni pustili u previše sala, pa valjda računaju na živahnu „striming“ egzistenciju koja je već počela da se odvija.

Materijalna vrednost, naravno, zna biti varljiva.

Na primer, podstaknut saznanjima o predsednikovim luksuznim modnim navikama, shvatio sam da se moj televizijski komplet sastojao od patika-cipela kupljenih pre desetak godina i u međuvremenu upotrebljavanih retko, za svadbe, sahrane i gostovanja u jutarnjem programu, kao i farmerki i košulje koji su u „sekndhendu“ koštali nekih hiljadu i po dinara (e, to vam je oblačenje „iz fundusa“!).

A ne mogu se otrgnuti utisku da je moj doprinos društvu mnogo kvalitetniji i vredniji od predsednikovog.

Kako god, njega skoro svi gledaju – po zadatku, jer nemaju izbora ili kao radoznale žrtve agresivne reklame – kao što su ove godine bioskopski posetioci pohrlili ka „Godzili protiv Konga“, drugom delu „Dine“ ili trećem delu filma „Bad Boys“.

„Smrtonosni susret“ (nadalje, „Strange Darling“) je, sa druge strane, dobio oduševljene pohvale stručne manjine, čak i iz, s obzirom na svoju kompleksnu suštinu, iznenađujućih i krajnje mejnstrim holivudskih izvora poput Džej Džej Ejbramsa (ipak je on svoje industrijsko bitisanje započeo scenarijima za mali dragulj „Regarding Henry“ i seriju „Felisiti“ – dakle, zna šta valja, iako se sigurno već decenijama bori da to ne zaboravi).

Da se uočiti da odugovlačim, što je svesna taktika izazvana opasnošću da otkrijem previše o filmu čiji se autor dobrim delom oslanja na središnji preokret u gledaočevoj percepciji, ili se udavim u opreznim, učenim rečenicama koje ne znače ništa i bolje bi pristajale kulturnom programu RTS-a (poput, npr. prvog dela ove).

Osvrt na genezu autora je još jedan provereni metod odlaganja.

Džej Ti Molner je kulturno-umetnički „svaštar“ potekao od lasvegaskih zabavljača, pevačice i plesača – što je obrnuto od uobičajenog i verovatno ima uticaj na način na koji Molner u svoja dva dosadašnja filma inverzira stereotipe žanrovske podele likova.

Kao već sredovečan izborio se za moć da napiše i režira (moglo bi se reći, neorevizionistički) vestern „Odmetnici i anđeli“ („Outlaws and Angels, 2016), u kojem do kraja fabule ne ostaje mnogo od naslovne postavke.

Tj. odmetnici ostaju to što jesu, dok se anđeli, čestita (i marljiva!) porodica prerijskih naseljenika demaskira kao koloplet zlostavljanja i zabranjenih eros-i-tanatosovskih poriva.

Zatim sledi neugodni ugao, gde se ćerka, u nežnoj dobi obljubljivana od strane oca sveštenika/propovednika, ispostavlja kao psihopatkinja – jer, tatina je ćerka, pa je još pretrpela i traumatizaciju – za koju je teško ne navijati.

I to ne samo zato što se sveti poganom muškom rodu, već i iz dodirivanja dubljih slojeva ukusnog ljudskog otrova.

Igrala ju je Klintova ćerka Frančeska Istvud, glumica koja će ostati nedovoljno primetno iskorišćeno blago, mada B filmići festivalsko-strimujućeg karaktera kojima svojom intenzivnom pojavom dominira nesumnjivo jesu dovoljno dobar i častan način da se ispuni životopis.

Molner, dakle, ume da odabere tumača ideje, što se vidi i na primeru Vile Ficdžerald iz filma „Strange Darling“.

Fabula je podeljena u poglavlja pa zatim promešana u cilju nelinearnosti, čime se postiže odlaganje obrta i manipulisanje gledaočevim tumačenjem viđenog.

Da li u potpunosti uspešno (što, naravno, zavisi i od iskustva i posvećenosti gledaoca)?

Uvodni natpis – dodatno pročitan ozbiljnim muškim glasom da bi nas podsetio na početak „Teksaškog masakra motornom testerom“ – navodi očigledno fiktivne podatke o zločinačkom putešestviju serijskog ubice (Kajl Galner) po planinskim zabitima Amerike.

Zatim se upoznajemo sa njegovom poslednjom, neimenovanom metom (Ficdžerald) dok panično, i već pomalo iskasapljena, beži kroz šumu, pre nego što će pokušati da pronađe spas u zabačenoj kući para ostarelih hipika (Barbara Herši i Ed Begli Junior).

Skačemo par poglavlja unapred i sada smo u novom „in medias res“-u, tokom kojeg pratimo ubicu naoružanog novim modelom „vinčesterke“ kako temeljno traga za njom u sada pustoj i tihoj kući (matori hipik leži u lokvi krvi).

Gad vozi pik-ap, nosi karirano, puši i ima brkove, što od njega tvori demona iz pakla, sklopljenog i spremnog za upotrebu.

Da li baš zbog očiglednosti, javlja se sumnja, i moram da priznam da sam negde na pola njegove potrage počeo da svoju naklonost usmeravam na pogrešnu stranu.

Baš kada sam počeo da se pitam da li sam, izložen odrastanju u Srbiji, konačno ozbiljno poboleo, Molner seče poglavlje u trenutku razrešenja i vraća nas na početak fabule kada se Dama i Demon (kako su na odjavnoj špici potpisani) upoznaju i započinju svoj svakojako produktivni odnos.

Dalje ne smem, i samo ostaje da prijavim da je „Strange Darling“ jedan od vrhunaca ovogodišnje filmske ponude.

Kao i da će zasmetati čistuncima svih sorti – onima koje uznemirava preteranost u prikazivanju nasilja, a pogotovo onima koji se mršte na suptilno podrivanje političke korektnosti (videti krajnje drsku scenu sa policajcima pred kraj).

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.