„Berberian Sound Studio“ Pitera Striklanda našao se na nekim uvaženim listama najboljih filmova iz 2012. godine. Recimo, na listi časopisa Sight & Sound je na petom mestu a ispred njega su „The Master“ Pola Tomasa Andersona, portugalska negledljiva konceptualnost „Tabu“, „Amour“ i „Holy Motors“.

Čudno je to, sa jedne strane, jer „Berberian Sound Studio“ nije toliko film koliko serija nagoveštaja i neobjašnjivog ponašanja, inicijalno zanimljiv, pa onda, kako shvatate da se ništa opipljivo neće dogoditi (opet, to mu je i draž) sve naporniji i iritantniji. Sa druge strane, lako je zamisliti jednog etabliranog filmskog kritičara, ciljano neobrijanog, sa identifikacionom karticom oko vrata (ispod ešarpe) kako nakon višednevnog festivalskog mučenja („B.S.S“ jeste isključivo festivalski film, zgodan kako za umetničke tako i za žanrovske festivale) seda u stolicu i počinje da uživa u vrhunskom glumcu kakav je Tobi Džons, preciznim, estetski više nego prihvatljivim kadrovima, radnjom (?) smeštenom u svet proizvođača italo horora sedamdesetih, konačno, kombinacijom filmofilije i filmofobije bliskom svakom ko se filmom profesionalno bavi. Uz to je, što kaže narator iz „Velikog Lebovskog“, „in English, too“ (dobro, barem glavni junak priča na engleskom iako ga niko ne razume šta govori).

Dakle, ima taj umetnički uspeh i unutrašnje i spoljašnje opravdanje, no, Striklend jeste neka vrsta opsenara koji ne samo da nam ne otkriva istinu iza svog trika (kao što ne bi ni trebalo) već nam ostavlja da odlučimo da li smo videli zeca kako izlazi iz šešira ili samo obris koji liči na belo uho a koji bi mogao biti rezultat kombinacije igre svetlosti i naše želje da ugledamo nešto čudesno. Sličan postupak odvija se i u „Vojvodi od Burgundije“, filmu smeštenom u nedefinisanu zemlju i vremenski period, priči o sadomazohističkom odnosu Sintije (danska glumica Sise Babet Knusen iz serije „Borgen“ – izgovara se „Bouen“, valjda) i Evelin (Kjara D’Ana iz „B. S. S.“-a – jedno od najvećih zadovoljstava bavljenja filmom je kada pronađete čudakinju iz ko zna kog italijanskog off pozorišta i ponosno je predstavite svetu). U prvim scenama deluje kao da je Evelin Sintijina kućna pomoćnica koja pristaje na svakakva ponižavanja, verbalnu agresivnost, nevoljnu masažu stopala, mučenje vodom nakon najmanjih propusta. No, uskoro se otkriva da je sve igra sa Evelin kao scenaristom i rediteljem i Sintijom kao glavnom glumicom. Evelin ostavlja kartice sa kompletnim dijalogom, daje indikacije u vezi sa načinom na koji Sintija izgovara tekst i, konačno, svojim orgazmom, kao publika koja aplaudira na kraju predstave, izražava zahvalnost. Ali, šta glumac ima, zapravo, od toga? Problem je u tome što je igra svakoga dana identična što, prirodno, pošto ona donekle pronalazi seksualno uzbuđenje tek u omogućivanju istog kod Evelin, kod Sintije stvara dosadu. Sintija počinje da menja igru, Evelin se buni, postaje sve napornija i egocentričnija i sve rezultira promenom pozicije moći (jer je Evelin, na početku, iako naoko potčinjena, bila ta koja je dominantna u vezi) tokom koje Sintija počinje zaista da muči svoju ljubavnicu. Na kraju, sve se može završiti tako što će njihov odnos postati bolji i potpuniji, tako što će se rastati ili tako što će Evelin izgubiti život.

To bi bila priča filma, svedena, sasvim obrazovana i inteligentna analiza sadomazohističkog odnosa koja se može, a i ne mora, posmatrati kao zgodna osnova za šire razmatranje ljudskog ponašanja u emotivnoj vezi. Jer, kao što rekosmo, Striklend je opsenar, on nam neće, i hvala mu zbog toga, kroz nekakve ispovesti otkrivati razloge za Evelinine sklonosti, niti zašto Sintija, u početku, pristaje na igru koja je u potpunosti ne zadovoljava. Ono što ostaje su slike i zvukovi (Striklend, najviše od svega, ima sound fetish), nagoveštaji horora i sekvence tokom kojih na simbolički način stupamo u svest junakinja, ili barem na njen prag. Filmovi Romana Polanskog padaju na pamet kada se razmišlja o Piteru Striklandu, „Stanar“ u kome je uspela igra koju je, manje ili više neuspešno, Striklend pokušao da izvede u „B. S. S“-u i, naravno, u vezi sa „Vojvodom od Burgundije“ (inače, vrsta leptira – Sintija je stručnjak za leptire i sve to bi valjalo da ima neku simboličko-metaforičku vezu, ama je teško dokučiti kakvu) „Gorki mesec“ sa onom toliko jednostavnom a toliko genijalnom dijaloškom razmenom: „Pokvario si sve… Počeo si da pričaš. Kako da poverujem u svinju koja govori?“ – Znaš šta? Ni ja ne mogu da poverujem“. Kao i filmovi, posebno kao filmovi Pitera Striklanda, seks je skup iluzija koji čine istinu. Ili, jednostavno, nije dovoljno dobar.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari