Šlager orkestar na Titaniku

Riči Bravo (Mihael Tomas) je, recimo, šezdesetogodišnji Austrijanac koji živi u bogato dizajniranoj kući u italijanskom Riminiju.

„Recimo“ potiče iz činjenice da je Ričijeve godine teško odrediti, budući da živi u prošlosti i od prošlosti, cedeći i dalje period kada je bio mlada zvezda austrijske pop muzike, iz „šlager“ podvrste.

Dom je u disko/“skarfejs“ stilu, dok je radna uniforma sastavljena od raznih varijanti kaubojskih čizmi, svetlih i uzanih farmerki, belih potkošulja (od onih koje bi valjalo da se vide, kao podloga ogrlicama i ostalom muževnom nakitu) i, pošto se radnja filma odvija u zimskom periodu, kaputa od prave kože ili krzna.

Podbuo je, pije i puši u obilnoj meri, i kreće se brzo, mladalački, dok po hladnom, vlažnom, na kraju i zavejanom Riminiju povezuje zadatke i uposlenja.

Kao što se iz dosadašnjeg teksta, verujem, oseća, zanimljivo je opisivati Ričija Brava, svakako ga je još zanimljivije posmatrati kako se živahno gega dok radi na prvom infarktu ili moždanom udaru, ali niko pri zdravoj svesti ne bi želeo da bude Riči Bravo.

Jer, njegovi nastupi se odvijaju u svečanim salama hotela ili letnjim diskotekama u zimskom periodu, pred par desetina austrijskih gospođa malo ili malo više starijih od njega (kada je bio dvadesetpetogodišnji „šlager“ pevač, morao je biti erotska fantazija prevashodno mladih mama iz srednje klase – što je, da podsetim, po osnovnoj podeli zapravo klasa bogate manjine).

Mnoge gospođe sa sobom vode i muževe koji zbog bračnog mira dozvoljavaju svojim suprugama malo eskapizma. Ili, pre, uopšte ne razmišljaju o bilo čemu.

Kao da taj pakao nije dovoljan, Bravo zarađuje i kao ofucani žigolo, gde Zajdl uključuje svoj puni kapacitet oblizivanja nad degenerativnom umetnošću.

Nimalo iznenađujuće, jedna od gospođa sa sobom vodi katatoničnu majku koja „tihuje“ u drugoj sobi dok Bravo izvodi svoj „dominiraj nadamnom“ program (po Zajdlovom običaju, imamo priliku da uživamo u punom mlohavom „ful frontalu“ svih uključenih u akciju).

Na kraju, i luksuzni dom u kojem živi je iluzija, pošto ga iznajmljuje obožavateljkama koje žele da dobiju kompletno „Riči Bravo iskustvo“, a za to vreme on spava u praznom hotelčiću (za šta vlasnici ili ne znaju, ili im tada obavlja jedva potrebnu funkciju zimskog čuvara).

Radnja filma se, zapravo, zasniva na porodici.

U prvom, kratkom segmentu (van dijaloških scena, Zajdl nam olakšava gledanje primenom prelepih kompozicija koje prekida rezom čim iscrpe vizuelnu svrhovitost – osvežavajuće za posetioca filmskog festivala) Bravo putuje u provincijalni austrijski gradić da bi prisustvovao sahrani majke.

Otac je u staračkom domu, senilan i na prvi pogled dramski neupotrebljiv – što će se kasnije ispostaviti kao varka – dok je mlađi brat koji i dalje živi u porodičnoj kući žrtva nekakve traume, o čemu ćemo više saznati u sledećem filmu, pretpostavljam naredne godine.

Zajdl je, naime, još na početku stvaralačkog procesa rezultat zamislio ili kao trosatni film ili kao dva narativno labavo ali tematski opravdano povezana filma (što sliči „Ljubavi“, „Veri“ i „Nadi“, delovima trilogije „Raj“ iz 2012. godine), odlučivši se za potonju opciju.

Elem, bitno je što shvatamo da porodica Ričija Brava ne oskudeva u materijalnim osnovama života; kuća je prostrana, prostorije čiste, u podrumu je tzv. „man cave“ deo za zabavu, i sve vrišti Privilegijom.

U državnom kapitalizmu, naravno, svako mora da radi – osim onih koji, kao brat, imaju nekakvu dijagnozu – te se u sliku lako uklapaju poniženja kojima je Bravo samopodvrgnut.

A onda, po povratku u Rimini, u junakovom životu se u kamp kombiju pojavljuje tridesetogodišnja ćerka jedinica, zahtevajući decenijama neplaćane alimentacije, sa novim dečkom arapskog porekla i njegovim prijateljima i rodbinom koji se uvek motaju naokolo.

Usput, Bravo konstantno prolazi pored migranata koji spavaju po trotoarima, čime dolazimo do suštine bez čijeg uzimanja u obzir se, po meni, ne može doći do celokupnog utiska o „Riminiju“.

Pominjan je Zajdl u dosadašnjem delu teksta obilato, no, valja obratiti pažnju da je njegova redovna koscenaristkinja i životna partnerka možda i prepoznatljivije filmsko ime kada se uzme u obzir ceo elipsoid.

Veronika Franc već desetak godina – u saradnji sa Zajdlovim sestrićem Severinom Fialom – piše i režira art horore, poput „Vidim, vidim“ („Ich seh, Ich seh“/“Goodnight Mommy“, 2014) ili američko-britanske „Kolibe“ („The Lodge“, 2019), a za podvlačenje sklonosti ka žanru mora se pomenuti i učešće u folk horor omnibusu „The Field Guide to Evil“ iz 2018. godine, te režija jedne epizode serije „Sluga“ („Servant“, koautor M. Najt Šjamalan).

Art horor, namenjen prvo žanrovskim festivalima, zatim, nakon festivalskog putešestvija, striming servisima, često je polje delovanja stvaralaca zainteresovanih za metaforičnost, za priče koje vas teraju da mentalno radite dok tragate za bravama i ključevima koje brane put do suštinskog razloga postojanja filma.

Zajdl i Franc se u „Riminiju“, više nego u ranijim filmovima – mada ni tada nisu bili sasvim nevini za zločin skrivanja poente od nedovoljno angažovanog gledaoca – bave gigantskom metaforom, solidno je kamuflirajući fascinantnim junakom, sve do završnice kada postaje i previše očigledna.

Riči Bravo je, naime, Evropa (ili Austrija, ako želimo da suzimo, mada mislim da ne bi trebalo): impotentni klovn koji životari na račun stare slave, proganjan od strane sopstvenih (ćerka) i predačkih nedela (otac koji, u svojoj senilnoj besvesti, pevuši nacističke pesmice).

Bogatstvo je iluzija koja se ruši pred prvim neplaniranim potraživanjem (opet ćerka, možda kao simbol globalne finansijske krize?). Nekadašnja navodno visoka kultura svedena je na „šlagersko“ đubre, da bi se na kraju – izvinjavam se što otkrivam kraj, ali nije u pitanju triler – u dom uselili osvajači koji su odavno prestali da budu opčinjeni nekada moćnim gospodarom.

Zvuči gotovo reakcionarno, što me ne čudi kada uzmem u obzir da mi je Zajdl odavno delovao kao Uelbekov filmski saborac, manje očigledan zahvaljujući upotrebi višepovršinske strukture, ali nimalo bezopasan po samoubistvene nagone zapadnoevropskog društva.

Teško je opisati koliko su nam takvi ljudi neophodni. Nažalost, oni stvaraju za promil manjine a ne za Ričija Brava i njegove obožavateljke.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.