Slike ljudskih nesavršenosti

Sa druge strane, još od filmova „Lete ždralovi“ ili „Balada o vojniku“, postoji visok nivo razumevanja pojedinačnog ljudskog bića, istina nezainteresovanog za politiku, koje preživljava malu ličnu dramu u okviru velikog haosa. Film „U magli“ baziran je na knjizi Vasilija Bikova iz 1989. godine, beloruskog pisca u tom trenutku već na kraju karijere koju su obeležile mračne priče o moralnim dilemama u traumatičnim situacijama. Ipak, dok je Bikov, iako navodno povremeno napadan za relativizovanje i pogrešnu sliku o slavnim danima sovjetske istorije (da budem iskren, nisam ga čitao), istinski nezgodne knjige poput epa „Život i sudbina“ jednog drugog Vasilija, Vasilija Grosmana, bile su zaista zabranjene dok je sam pisac skončao umirući od raka u svom stanu, otuđen od svih.

Počevši od kamere rumunskog direktora fotografije Olega Mutua („Četiri meseca, tri nedelje, dva dana“), preko promišljenog potpunog odsustva muzike, stil filma „U magli“ daje potpuno uživanje gledanja pokretnih slika. Prvi kadar u trajanju od pet minuta koji prikazuje vešanje trojice sabotera i elegantno se završava ne eksplicitno prikazanom smrću već gomilom odbačenih kostiju na gradskom trgu mogao bi se protumačiti i kao posveta velikom filmu „Idi i gledaj“ (ista lokacija i vreme i slična tematika) u kome se mogu pronaći slični trenuci kamere koja polako i temeljno prelazi preko haosa detalja, pri čemu svet deluje zastrašujuće konstruisano, poput masovnih kompozicija Hijeronimusa Boša ili Pitera Brojhela. Nakon toga pratimo posledice događaja. Partizanski oficir dolazi u kuću čoveka koji je pošteđen vešanja kako bi izvršio egzekuciju gotovo sigurnog potkazivača (dok je puštanje na slobodu zapravo krajnje tendenciozan potez nemačkog oficira). U klasičnoj manifestaciji ruskog fatalizma, osuđenik na smrt i, zapravo, glavni lik filma, uz malo principijelnog neslaganja polazi sa dvojicom partizana u noć, no, dolazi do nepredviđenih problema i trojka se pronađe izgubljena i u jadnom stanju, nakon čega kroz flešbekove trojice junaka pratimo situacije koje su ih dovele tu gde jesu a koje predstavljaju pravi festival ljudskih nesavršenosti, od bezumnog inata, preko kukavičluka u iznenadnoj ekstremnoj situaciji (kada se zaista vidi ko je kakav), do nepromišljene i potpuno amaterske saboterske akcije koja je i dovela do svega. Zapravo, dvostruki osuđenik na smrt i naš glavni junak jedino je racionalno, moralno biće u filmu koji predstavlja njegov put ka konačnoj odluci na koji način će se priključiti ili suprotstaviti gomilajućem besmislu. No, kako pomenuti ruski fatalizam galopira kroz film, može se pretpostaviti kakvu će odluku u vezi svog učešća u svetu glavni junak da donese. Za razliku od „Idi i gledaj“ koji, iako početno ideološki subverzivniji, u svom završetku donekle objašnjava kako je mali ruski, ukrajinski ili beloruski čovek od stanovišta da je Drugi svetski rat tek borba dvojice pomahnitalih diktatora došao do zaključka da valja braniti svetu slovensku zemlju od germanskih zavojevača, „U magli“ najveću klanicu dvadesetog veka u potpunosti svodi na vizuelnom simbolikom potcrtana moralitetska preispitivanja, bez navođenja gledalaca u pravcu opravdanosti jedne ili druge ideologije. Vojnici Vermahta i pripadnici kratkotrajne tadašnje beloruske države tek su nesvakidašnje surova i uništiteljska sila koja naglašava situacije kakve se sreću u ratu kao takvom.

* * *

Izvodeći zaključke iz filmova „Avalon“ i „Iza plavog neba“, izgleda da Šveđani, ili barem liberalno-anarhični delovi švedskog društva, vide nešto krajnje zlokobno u svojim letnjim odmaralištima. Negde početkom sedamdesetih, sedamnaestogodišnji Martin (Bil Skarsgard, Stelanov sin – i izgleda da u Švedskoj nepotizam ne podrazumeva nedostatak talenta) bežeći od mračne porodične atmosfere koju proizvodi otac alkoholičar, u kojoj nema nekog klasičnog nasilja već se to jednostavno ne može gledati, na poziv svog školskog druga, pripadnika više srednje klase, odlazi da radi kao konobar u jednom od, očigledno redovno kritikovanih, letnjih zabavišta buržoazije. Tamo upoznaje menadžera hotela Gostu, koji izgleda, ako imate dovoljno godina da se sećate, kao stereotip severnjačkog turiste na Jadranskom moru pre tridesetak godina (brkovi, fudbalerka) ili, još zabavnije, jedno od onih bizarnih bića koja su se smešila sa nemačkih LP ploča zabavne muzike. Uopšte, „Iza plavog mora“, naročito prvih pola sata, dok priča ne preuzme primat, fenomenalna je vremenska kapsula, sa saundtrackom koji kod Šveđana verovatno izaziva još više zabave. Nakon uvoda, ispostavlja se da je karikaturalni Gosta zapravo vrlo ozbiljni diler droge koji snabdeva belim i žutim proklete malograđane i, naročito, njihovu decu i film se pretvara u fini krimić i priču o sazrevanju mladog čoveka koji ni u društvu ni u porodici ne vidi nikakav razlog da se zaustavi na putu bezakonja. Da… kriminal, otuđenje mladih, klasne razlike… Švedska, ko bi rekao…