Smrt svega starog

Čovekoliki ali očigledno mehanički androidi služe za obavljanje dosadnih kućnih poslova, baštovanstvo, verovatno i za rad u fabrikama u kojima se motaju kablovi. Čovečanstvo je spremno na novi korak u svom suživotu sa veštačkom inteligencijom i naš junak, inženjer (Ian Mekgregor), privodi kraju rad na stvaranju robotskog emotivnog i seksualnog družbenika/ce. Emocija je, naravno, ključ za rešavanje problema čovekove nesposobnosti da duhovno opšti sa robotom, dok prosto stavljanje penisa u veštačku vaginu odavno ima podnošljiv stepen gadljivosti. U sceni u androidskoj javnoj kući nalazi se i vrhunac filma. Naime, prostitutka koju igra Kristina Agiljera izgovara replike poput: „Moja koža se sve više troši. Postoji granica do koje je moguće osvežavati je. Na kraju ću završiti na ulici ili sa nekom drugom svrhom, ukoliko muškarci više ne budu hteli da me gledaju“. Dobili smo postmoderni odgovor na pitanje, „otkud, do đavola, Kristina Agiljera u ovom filmu“ – radi se o komentaru sadističkog kulta mladosti i medijske upotrebe ljudi, zapravo žena (pošto boj bendovi ipak imaju drugačiji kontekst) dok im ne istekne rok trajanja. Uopšte, analiza mizoginije prisutne u našem, sadašnjem svetu, provejava kroz film. Na primer, u traganju za načinima da svoj proizvod učini što stvarnijim darujući mu emocije inženjer Zoi ugrađuje nesigurnost putem izmišljenog sećanja na višak kilograma tokom adolescencije. Na žalost, takvi pasaži za razmišljanje suviše su nasumični a kada do njih dođete vaš mozak mora naterati samog sebe da zaturi folder u kojem se nalazi film „Blejd raner“ – kao što se tokom gledanja Dorejmusovog filma „Equals“ iz 2015. godine morate pretvarati da Orvel i Haksli nisu postojali.

* * *

Počelo je pitanjem koje mi je do pre nekoliko godina – kada smo živeli na planeti i, posledično, državi mnogo drugačijoj nego što je sada – bilo početni deo rituala: ima li u bioskopu nešto dovoljno vredno novinskog prostora? Superheroji, omladinski horori, 3D animirani filmovi, tezgarenja Rouana Etkinsona, nekakav film o Nilu Armstrongu sa Rajanom Goslingom… I onda, „Zoi“, filozofski SF sa Ianom Mekgregorom i Leom Sejdu. Tja. Ipak, reditelj filma Drejk Dorejmus fenomenološka je pojava koja vodi misli u iznenađujućem pravcu. Tramp, Bregzit, Vučić – ličnosti su i pokreti sa velikim presekom skupova, mnogo većim od onoga što im je nespojivo, i u datom preseku jedna od najzlokobnijih podudarnosti jeste odbacivanje mišljenja ljudi čije mišljenje je rezultat razmišljanja. Sad, publika navedenog trilinga nerazuma naoko je sasvim drugačija od one koja već deceniju prati Dorejmusa čija dela nastanjuju nežni intelektualci i povučeni umetnici. Kada biste jednom SNS botu pustili, recimo, film „Newness“ iz prošle godine o paru milenijalaca (Amerikanac i Španjolka/Špankinja) koji se upoznaju putem aplikacije nalik Tinderu samo da bi u preostalom trajanju filma eksperimentisali sa potpuno iskrenom vezom, pa onda otvorenom vezom, pa raskidali da bi se na kraju vratili jedno drugom u nečem nalik sreći, to bi izazvalo scenu sličnu onoj iz Top liste nadrealista gde doktor Ćimić (Elvis J. Kurtović) muči milicionera Radeta Pendreka (Branko Đurić) Ničeom i Mocartom. Ideologija je možda drugačija ali je metodologija ista i ono što spaja sledbenike Trampa i Dorejmusa jeste nezainteresovanost za stručno mišljenje. Naime, Dorejmusovi filmovi uglavnom su mlako primljeni od strane filmskih kritičara (i ovde ću, barem jednom, morati da se složim sa njima) koji ih raščlanjuju na već previše puta viđene delove samo da bi zaključili kako njihov zbir donosi nešto što tek jedva odiše duhom – kako to i naslov pomenutog filma govori – novosti. Gledaoce koji više ne čitaju filmske kritike, eseje ili strukturalističke analize u cilju donošenja ličnih ali proverenih zaključaka već izbore onoga što će gledati i stavove nakon gledanja zasnivaju na mišljenjima svojih „fejstagram“ prijatelja baš briga za to. Šta ti pametnjakovići uopšte znaju (istina, priznajem, često nemaju pojma)? Šta ima veze što su kritičarski štreberi gledali sve Antonionijeve filmove kada oni sada imaju nekog svog Antonionija i potpuno je nebitno što on ponovo, samo gore, snima nešto što je već odavno snimljeno? A, uzgred, ni sam nije gledao gotovo ništa te je nesvestan derivativnosti svoje umetnosti (iz beslovesnosti, paradoksalno, i dolazi ono malo duha novine). Žan Kokto jednom reče da svi umetnici počinju svoj razvoj imitirajući da bi kada dođu do nečega što ne umeju da precrtaju bili primorani da počnu da stvaraju. Proces umetnika 21. veka sasvim je drugačiji i njihova konceptualna ili figurativna dela, nastala sa primarnom željom za prihvaćenošću od strane umetničkih institucija – modernih verzija aristokratskih mecena i malograđanskih galerista – sve je teže razlikovati. I, dok to rade, smatraju da, genijalni kakvi jesu, ne posežu za imitacijom čime postaju nesvesni imitatori i priključuju se preseku Tramp, Bregzit, Vučić skupova gde je prošlost potpuno nebitna. Kako veli reklama za nekakvu jednogodišnju programersku školu, „Nije važno šta je bilo“…