Smrt zona slobode

Kada je pre dvadeset godina održano premijerno izdanje festivala Slobodna zona nisam preterano razmišljao o njegovom nazivu.

Valjda je to tako kada živite u državi u kojoj se bilo šta može zvati manje ili više kako poželite, i kada bi sasvim tačni naziv bio, recimo, „Još slobodnija zona“.

Sada, međutim, primećujem da me naziv festivala iritira jer nenamerno, tek držeći se u nekim srećnijim imenima donete stilske odluke, učestvuje u procesu tvorenja iluzornih mehurova slobode i spokoja.

Ako se sloboda može omirisati samo u nekakvoj omeđenoj zoni, šta se onda nalazi okolo?

I Varšavski geto je bio relativno slobodna zona, u kojoj bi nekoliko nedelja bez neposredne opasnosti bilo prekinuto kada bi usred noći na vrata grunuli momci u crnim jaknama sa kapuljač… u sivim kaputima bez kapuljača, urlajući komandu „Raus!“.

I, bilo je ljudski, i ne mnogo drugačije nego što se osećaju slobodnomisleći građani današnje Srbije, nadati se za početak telesnom pa onda i duhovnom preživljavanju, te da će u toj varljivoj slobodnoj zoni biti moguće ućutati se i sačekati trajni prestanak opasnosti.

Mi, naravno, imamo ključnu prednost da možemo da prodamo sve što posedujemo, ostavimo sve što znamo i volimo, i prekoračimo preko državne granice.

Još uvek.

Zapravo, ni to nije mnogo drugačije od načina na koji se bežalo iz Nemačke ili Italije 1930-ih.

Vreme polako ističe.

Glavna junakinja filma „Tatami“ je Lejla (američka glumica iransko-čileanske genetike Arijen Mandi), iranska reprezentativka u džudou, koju u prvoj sceni zatičemo u autobusu, na putu od hotela do dvorane u Gruziji gde se održava svetsko prvenstvo.

Sve putnice su pod maramama, prilično slične, što u dugačkom kadru koji obraća kratku pažnju na svaku od njih stvara napetost.

Koja je „naša“?

Jer, mogla bi biti svaka, i svaka pod maskom što ubija identitet krije pojedinačno ljudsko biće sa sopstvenim mislima, željama ili fantazijama.

Ipak, na kraju stižemo do Lejle, a pre nego što nastavimo sa tumačenjem fabule valjalo bi se malo vratiti u produkcioni rikverc.

„Tatami“ je jedan od u poslednje vreme brojnih emigrantsko-disidentskih filmova koji se tiču iranskog društva, sa bitnom razlikom da u ovom slučaju korediteljki debitantkinji Zar Amir Ebrahimi (iskusna glumica najpoznatija po glavnoj ulozi u filmu „Sveti pauk“ Alija Abasija) autorsko društvo pravi Amerikanac rođen u Tel Avivu Gaj Nativ („Golda“ sa Helen Miren).

Koscenaristkinja je, pak, Iranka rođena u Parizu.

Dakle, radi se o nekoj vrsti izraelsko-iranske saradnje, u filmu snimljenom u Gruziji (koja u nekoliko noćnih scena imitira Iran), pretežno američkim novcem.

Učešće više jevrejskog nego izraelskog reditelja stvari neizbežno postavlja u dnevnopolitički kontekst.

No, najbitnije je o kakvom se reditelju radi, a „Golda“ je bila surovo objektivan i antiidolopoklonički film – usmeren ka gledaocu sa izvesnim predznanjem – koji je lično-istorijska dešavanja razmatrao kroz prizmu strategije i odgovornosti.

Zbog toga je i prošao nezasluženo nezapaženo, a najviše je primećen nakon što su se nekakvi „social justice“ idioti šokirali kako to nejevrejka Miren sme da tumači Goldu Meir.

Nativ je, stoga, svojim prethodnim radom zaslužio da se o njemu razmišlja prvobitno kao o mislećoj osobi a potom kao o Jevrejinu, što, naravno, nije sprečilo jednog gledaoca u Domu omladine da, kada se na odjavnoj špici pojavilo korediteljevo ime, uzvikne „Free Gaza!“.

S čime se u principu slažem (tj. da bi Palestina trebalo da bude država; ali da li bi to odgovaralo i palestinskim vođama, po mnogo osnova nalik srpskim opozicionarima?).

Kako god, zdravo bi bilo pokušati sa malo širim sagledavanjem stvarnosti.

Vratimo se, konačno, Lejli koja živi u iluziji da je uspela da se izbori za svoju slobodnu zonu, oličenu u kvadratima tatamija (strunjača za borilačke sportove) i meritokratiji džudoa.

Međutim, žreb ukazuje da bi Lejla, ako stigne barem do polufinala – približiti se pobedi je, složićemo se, poenta učestvovanja u takmičenju – verovatno morati da se bori protiv predstavnice Izraela.

Iranske vlasti ne dozvoljavaju da takvi bliski kontakti sa šejtanom, čak i ako podrazumevaju njegovo sastavljanje sa zemljom, budu viđeni putem živog televizijskog prenosa, čime počinje maltretiranje Lejle i njenog trenera Marjam (Zar Amir Ebrahimi).

Po ustaljenom planu postupanja, Lejla bi trebalo da prijavi povredu, poput Marjam koja se nekada davno našla u istoj nevolji i za svoje učestvovanje u laži bila nagrađena pozicijom u iranskom sportskom establišmentu.

U Lejli se rađa pobuna i ona, ostavljena na cedilu od Marjam, nastavlja sama, iz borbe u borbu.

Služba, naravno, ne spava, i na nju se vrši pritisak putem pretnji roditeljima, mužu i detetu koji, ne znajući šta se zbiva, u Iranu prate vrhunac Lejlinog dosadašnjeg sportskog bistvovanja (dok prenos ne bude prekinut).

Bezbednjaci sa fiktivnim ambasadnim poslovima joj prilaze i sa smeškom izgovaraju gnusobe.

Ostrašćen je to film, na rizičnoj ivici pamfleta, u kojem se ne može izbeći ni scena skidanja hidžaba; kada je reditelj pametan, poput Nativa i Ebrahimi, to se izvodi ne uz trijumfalnu muziku nego nakon fizičkog bola, u napadu panike izazvanom mešavinom džudoa i stresa pod autokratskim pritiskom.

Gledaćemo filmove – pardon, slušaćemo o njima – nalik „Tatamiju“ za desetak godina, snimljene od strane reditelja u međuvremenu izbeglih od srpske suštinski fašistoidne vlasti koja će, prirodnom progresijom, u tom trenutku upravljati apsolutno fašističkom državom očišćenom od svih slobodnih zona.

Zapravo, oni su ti koji su za zoniranje, i na nama je da to izvedemo, dok ne bude kasno.