Foto: Privatna arhiva Upamtite. Dobro upamtite, vi koji planirate ratove. Upamtite, vi hrabri rodoljubi, vi što sejete klice mržnje, vi tvorci slogana… Upamtite kao što ništa niste tako dobro upamtili u životu. Mi smo ljudi mira. Ljudi rada. Nećemo svađu. Ali ako nam uništite mir, ako nam oduzmete rad, ako probate da nas nahuškate jedne protiv drugih, znaćemo šta nam je činiti. Ako nam kažete da se ceo svet mora načiniti demokratskim, shvatićemo vas ozbiljno i tako mi Boga i tako mi Hrista, takvim ćemo ga i načiniti. Upotrebićemo oružje koje ste nam gurnuli u ruke. Upotrebićemo ga da odbranimo svoje živote kojima opasnost ne preti sa druge strane ničije zemlje. Ona leži unutar naših granica.
Donald Saterlend kao ceremonijal-majstor političkog kabarea u dokumentarnom filmu „FTA“ (1972) izgovara pasus iz romana „Džoni je krenuo u rat“ („Johnny Got His Gun“, 1938) Daltona Tramba
Pre nekih mesec dana sam pozvan na jedan kulturni događaj, nakon kojeg je imala uslediti i večernja klupska proslava.
Rekoh „može“, da bih pozivaču dodao ironični uslov „…ako će da bude nešto bogougodno i pristojno, a ne nešto ovako“.
To „ovako“ sam oslikao poslavši kratak insert radnog sastanka iz „Kelijevih heroja“ („Kelly’s Heroes“, 1970; r. Brajan Dž. Haton) u kojem Klint Istvud kao naslovni junak najavi da akcija pljačke nemačkih zlatnih rezervi započinje te večeri, da bi Donald Saterlend kao tenkista Odbol (u slobodnom prevodu, Lujka) rekao da će ipak morati da počnu sutra zato što su „momci za večeras spremili nešto posebno“.
„Šta može da bude važnije od šesnaest miliona dolara?!“, vrisne čovek za nabavku opreme Krepgejm (u slobodnom prevodu, Kockica).
„Dođi, Kockice, i videćeš…“, zagonetno se nasmeši Lujka, i dobro je što nismo saznali šta se dešavalo, a sigurno nije bilo bogougodno.
Jednom sam sa prijateljima polemisao na temu „Kelijevih heroja“ te smo zaključili da taj Saterlendov hipik svakako nije realistična pojava u filmu koji se dešava tokom Drugog svetskog rata, ali biste zato 1970. godine naleteli na njega čim biste izašli iz bioskopa, kojom prilikom bi tražio od vas neku kintu.
Saterlend je, dakle, istinitošću jednog trenutka transcendirao stvarnost drugog, što mu je pošlo za rukom zato što je bio apsolutno poseban.
No, da bi neko takav i dobio priliku da ispituje metafizičke granice u visokobudžetnim filmovima, trebalo je da se, osim desetogodišnje upornosti, dogodi i zdrava doza sreće.
Tokom detinjstva bolešljivi Kanađanin, potekao iz provincijskih gradića na obali Atlantskog okeana, u Torontu je diplomirao tehničke nauke i dramu (stigao je i da putem programa razmene studenata provede nekoliko meseci u Finskoj).
Zatim je otišao u London, da postane „working actor“ – do ovog trenutka njegov životni put je sličan onom Normana Džuisona, kojim smo se u nastavcima bavili oko nove godine.
Ukoliko povremeno gledate poneki horor produkcijske kuće „Hamer“ iz šezdesetih, Donalda Saterlenda možete spaziti u upečatljivim epizodicama, takvim zato što kratki, funkcionalni tekst izgovara ličnost jedinstvene fizičke pojavnosti (bio je katkad i ljudsko čudovište bez replika, ali u mnogo kadrova).
Živelo se od toga, ali se nije moglo predvideti kuda će odvesti, sve do trenutka kada u London stiže ekipa filma „Dvanaest žigosanih“ („The Dirty Dozen“, 1967; r. Robert Oldrič) i Saterlend biva izabran da kao jedan od lokalaca upotpuni glumački ansambl.
I to je, kao što je za momke koji su igrali Sojera ili Livera, mogao biti tek bljesak male globalne prepoznatljivosti, da jedna od zvezda filma Klint Voker, kao dobroćudni grmalj sa kratkim fitiljem Pouzi, iz ko zna kog razloga nije bio raspoložen da izvede scenu u kojoj kao lažni general obavlja inspekciju trupa.
Po legendi, Robert Oldrič je na brzinu pogledao koga još ima, uperio prstom na Saterlenda i rekao: „Ti, ušati. Ti ćeš“.
Od te scene, od tog u isto vreme agresivnog i suptilnog izrugivanja autoritetu – za koje, usput, Klint Voker kao dobar glumac u okviru suženog opsega, nije imao kapacitet (zbog čega, možda, i nije hteo to da radi) – započinje građenje Saterlendovog filmskog identiteta.
Počeo je da dobija noseće uloge, pa ipak tek nakon tri godine, specifičan i ne tako lako upotrebljiv kakav je bio, došao do Altmanovog „M.A.S.H“-a koji će od Saterlenda stvoriti ikonu kontrakulture.
Sa Altmanom je bio u konstantnom sukobu, strepeći da će, kada je konačno dobio priliku da zasija, ostati utopljen u masovnim kadrovima, sa mikrofonima koji hvataju sve što bilo ko izgovori kako bi se kasnije, u montaži, načinilo nešto što „teče“ na smislen način.
Zapravo, Saterlend je bio čovek koji je poštovao svetost scenarija (usput, scenarista „M.A.S.H.“-a, Ring Lardner sa holivudske „crne liste“ iz pedesetih, je jedva pristao da bude potpisan nakon što je od njegovog rada na ekranu ostalo nekoliko procenata dijaloga, a onda je morao i da za to primi Oskara), tokom cele karijere donoseći rediteljima svoje, unapređene verzije scena.
No, nakon što bi bilo dogovoreno šta će se i kako raditi, nije bilo mesta za improvizaciju.
Istina lika morala je na najispravniji način stići do gledaoca, za šta je katkad valjalo korigovati i najbolje reči.
Scenario „Kelijevih heroja“ je, na primer, delo Škotlanđanina Troja Kenedija Martina koji je pre toga potpisao „Dobar posao u Italiji“ („The Italian Job“) da bi tokom osamdesetih stvorio veličanstvene serije „Rajli: Špijun nad špijunima“ („Reilly: Ace of Spies“) i „Na ivici tame“ („Edge of Darkness“).
Veliko je pitanje koliko je Odbola bilo napisano, a koliko ga je Saterlend sam doveo na snimanje, i to nakon podrobnog razmišljanja.
Vreme za dovođenje autoriteta u pitanje bilo je u punom jeku…
Nastavak sledećeg utorka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
