Evropa kao dobronamerni zlostavljač

Film „Rimini“, prvi deo Zajdlovog ovogodišnjeg diptiha, gledao sam na Paliću pre tri meseca, i ispostavio se kao izuzetno plodonosno provedeno vreme.

Predivno je kada vas film navede da kopate ispod imanentno viđenog, a znajući Zajdla i njegovu koscenaristkinju Veroniku Franc, bilo mi je jasno da je upravo to ispravni način konzumiranja. I, konačno, negde oko trećine filma, uskliknuh (u sebi, da prisutni ne bi pozvali subotičku hitnu pomoć): „Riči Bravo je Evropa!“.

Prve ideje znaju da budu idiotske, te sam nastavio sa gledanjem uz malu samoskepsu, da bih do kraja bio ubeđen u vezi sa zabavom koju je Zajdl imao snimajući tog impotentnog, matorog šlager pevača što nastupa pred malograđanskim babama (uz bedno seksualno opsluživanje onih koje doplate), sa izgubljenom ćerkom koja ga proganja tražeći novac (za njegovo pokajanje je baš briga), konačno mu napunivši stan migrantima.

Sledećeg jutra, dok sam pisao tekst o filmu („Šlager orkestar na Titaniku“, 22.07.2022.), javila mi se strepnja da je ovaj put Zajdl – iako iskusni plesač po žici iznad provalije nedozvoljenog – prešao na drugu stranu nekakvog „uelbekovskog“ mračnog ogledala. „Biće kažnjen“, pomislih, čak i od strane organizatora i posetilaca elitističkih filmskih festivala na kojima se – barem od zapadnoevropskih autora, dok se istočni nalaze u koncentracionom logoru zadatih tema – traži propisana doza političke nekorektnosti.

Pre nego što se posvetim filmu „Sparta“, i baš na temu posetilaca filmskih festivala, anegdota sa sinoćne projekcije u Domu omladine… Izuzimajući mene i još ponekoga, publika nije gledala „Rimini“ mesecima unazad već neposredno pre „Sparte“, na poslepodnevnoj projekciji.

Prvi kadrovi „Sparte“, pre ispisivanja naslova, identični su kao u „Riminiju“ – austrijski starački dom u kojem nesrećna, umiruća bića pevaju dečije pesmice, pre nego što se fokusiramo na jednog od njih i njegovo sporo kretanje hodnicima.

„Pravi li se ovde neki koncept, neko uspostavljanje istog izvora iz kojeg dolaze Riči Bravo i njegov brat, junak ‘Sparte’?“, pitam se ja u sebi, ne toliko rečito, dok se borim da prizovem u sećanje nekoliko filmskih minuta odgledanih u kratkim pantalonama.

Publika oko mene, za to vreme, počinje da negoduje: „Ovo je ‘Rimini’!“, „Pogrešan film!“, „Ha ha, kakav car!“. Neko već i trči ka kinooperaterovoj kabini. U tom trenutku, ispisuje se naslov „Sparta“, svi se smeju, neko glasno pita, „LJudi, koji vam je đavo?“. Slika se tek tada prekida, jer kinooperater počinje da strahuje da nešto nije u redu. Konačno, film ponovo kreće, možda nakon što je trčeći gledalac dojavio da ipak nema greške.

I, dobro, ponovo se srećemo sa Evaldom (Georg Fridrih) za kojeg smo već u epizodnom prisustvu u „Riminiju“ naslutili da boluje od nekakvog mentalnog poremećaja. Greškom sam, ipak, smatrao da Evald živi od socijalne pomoći, dok sada, detaljnim uvidom u njegovu svakodnevicu vidimo da je, valjda, inženjer koji radi u rumunskom gradu Aradu, kao šef smene u, valjda, toplani.

„Valjda“ na više mesta ukazuje na to da Zajdl želi da, tihim i minimalnim dramskim sredstvima, uspostavi da je Evald: a) materijalno obezbeđen, b) okružen strancima, na poslu na kojem nema mnogo komunikacije, c) zapadni Evropljanin na divljem istoku.

Glavni junak jeste sumnjivo povučen, sa drhtavim glasićem u neskladu sa tetoviranim telom i – iz određenog ugla posmatrano – muževnom pojavom. U vezi je sa mladom lokalkom, šankerkom/hostesom/možda povremenom „konzum damom“, koja se oblači u uzanu odeću i hoda na tankim štiklama.

U planu je i brak, a onda Zajdl pali sve alarme. Verenica, što nije slučajno, ima intenzivno male grudi, dok u poseti njenoj porodici Evald provodi previše vremena sa dvojicom braće (starost oko jedanest godina), rvući se i šaljivo pipkajući. Koju scenu kasnije, dok verenica čeka u krevetu, dizajnirana u kompletnom porno stilu, nesrećnik se muči u kupatilu, pokušavajući da ukruti svoj polni organ koji ne reaguje na heteroseksualni nadražaj odraslog tela.

Eksperiment, očigledno, nije uspeo, ostavivši Evalda na teritoriji sklonosti ka ranopubertetskim dečacima. Naš junak, zatim, odlazi još dublje u šupak Evropske unije, u rumunsko selo u kojem kupuje ruiniranu školu, i po tarabama lepi plakate za besplatne, dečacima namenjene, časove džudoa.

I, dečaci se javljaju, ili ih Evald vrbuje kucajući na vrata tužnih naseobina, gde roditelji i starija braća i sestre ili nisu prisutni, ili kao da nisu, dok dirkaju ekrane svojih mobilnih uređaja. Ali, šta Evald želi? Ergelu mladih tela koju može da slobodno (školu je ogradio visokim tablama presovanog drveta) koristi za svoje pedofilske potrebe?

Na tom mestu počinje gledaočevo kopanje, i mogla bi se doseći ravan na kojoj Evald postupa racionalno, tako što sputava divljački nagon okružujući se konstantnimm sitnim zadovoljstvom. Seksualnog dodira nema, u okviru apsolutno seksualnog konteksta Evaldovog džudo kluba „Sparta“ (kako, usput, ne pomisliti na pančevačku „Srpsku Spartu“ odakle se regrutuje privatna režimska vojska?).

Kako god, gledaoci su usmereni ka zaključku da je slika nauljenih dečaka koji se valjaju dok se pedofil oblizuje sa strane manje grozna od zlostavljanja koje trpe u svojim konzervativnim domovima. Šta je poenta?

Valja se posvetiti tumačenju metafore, i zapitati se da li je Evald druga, aktivna strana novčića, za razliku od Ričija Brava, koji trpeljivo čeka i prihvata najezdu varvara?

Evald je, pak, Evropa kao dobronamerni zlostavljač, Evropa koja ka svojim obodima iznosi svu prljavštinu, odigravajući šahovsku rokadu koja, dok nikome ne donosi prednost, barem omogućava nastavak partije? U međuvremenu, Evaldov otac – izvor moderne Evrope – iščezava u staračkom domu, negovan i poštovan, pevajući nacističke koračnice.

Kao što rekoh, Zajdl je prešao na drugu stranu mračnog ogledala, u zemlju metaforičke čudovišnosti. Za sada je kažnjen uklanjanjem sa određenih festivala, i to uz pomoć tužbe roditelja rumunskih dečaka koji tvrde da nisu znali u kakvom im filmu igraju deca. Razgovaraju li ti ljudi sa svojim porodom? Da li su i oni žrtve, ovog puta stvarnog, dobronamernog zlostavljača?

Nisu li uspeli da prepoznaju evropske dijamante, naviknuti na izmet što svakodnevno curi iz istog pravca? Ah, kako ponekad život ume da nadmaši umetnost, a Zajdlova umetnost je na nivou koji nije lako nadmašiti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.