Spavati sa neprijateljem

Šta da radimo sa svim tim srpskim stanovima koje ulepšavaju police i police sabranih dela Dobrice Ćosića i Arčibalda Kronina (bizaran podatak: Kronin je bio jedini anglosaksonski pisac čija dela nisu bila zabranjena u nacističkoj Nemačkoj)? Šta da se radi sa studentskim stolovima iznad kojih stoje jeftine edicije velikih dela svetske književnosti, uredno nabavljene na kioscima samo da ostanu zauvek nepročitane? Pa, onda, svi ti ljubavni romani voditeljki koji nekako bezbolno prelaze u self-help žanr, a koji su uvek najprodavanije knjige na godišnjim listama, uz zbirke transkribovanih „Agape“ intervjua? Na kraju, siguran sam da je i u biblioteci srpskog premijera, čak i nakon što je u Jajince sklonio (kao onu Staljinovu sliku iz podruma Ilije Čvorovića) sabrana dela V. Šešelja, da svojom zlom energijom odbijaju atentatore, ostalo puno lepe stručne literature. Da li i on, pošto u svojoj biblioteci poseduje nešto nalik na knjige, zavređuje barem jedan seks iz sažaljenja? No, skrećem sa teme…

„Žena ostavila muža posle trideset godina braka zato što je glasao za Trampa“, kaže naslov novinskog teksta u jednom, što bi Homer Simpson rekao, liberalnom mediju. Ima toga dosta poslednjih meseci, tog snobovskog satanizovanja izabranog američkog predsednika. U jednom drugom tekstu, recimo, profesor psihologije analizira Trampovu ličnost i zaključuje da predsednik pati od narcisoidnog poremećaja ličnosti te da, posledično, nije mentalno podoban da obavlja bilo kakvu odgovornu funkciju – Amerikancima je, prostodušnim protestantima kakvi jesu, to sve sasvim novo i šokantno, dok nama… Svi ti tekstovi su sada, naravno, umereno besmisleni i valjalo ih je pisati mnogo ranije, ne samo protiv Trampa već i protiv njegove protivnice. Uopšte, nekako je očekivano rugati se Trampu, njegovom privilegovanom životu, „ženama-trofejima“, kič nameštaju u stanovima sa pogledom na njujorški park. Ipak, gospođa koja je posle trideset godina konačno rešila da kaže „e, ovo je previše“ otvara bitnu temu. Zanimljivi su srpski komentari na tu vest: „budala“, „spasao se čovek“, „levičari su najveći ekstremisti“, „ona ne razume šta je ljubav“… Čini se da se u Srbiji na bračni par, ili šire, porodicu, dominantno gleda kao na borbenu jedinicu u kojoj je bitno, u sukobu sa drugim jedinicama, obezbediti hranu, zaklon od nepogoda, ako ostane vremena nakon sve te borbe, odrađivati redovne seksualne aktivnosti. I, naravno, imati puno dece. Zašto? Ima ljudi, naravno, koji jednostavno vole da im se čopor dece muva u vidokrugu sve vreme i to je u redu. Međutim, primetićete da većina ljudi koji zagovaraju masovno razmnožavanje opravdavaju to time što će tako njihova deca „imati nekog svog“. Nisu li, možda, svi ljudi na svetu „naši“? Barem dok ne glasaju za Trampa ili Vučića ili ne otkrijete da ne čitaju knjige…

Zapravo nema mnogo filmova na temu ideoloških razlika koje rasturaju ljubavnu vezu. Čak i junaci filma „The Way We Were“, prvog koji se nameće, nisu toliko različiti po pitanju stavova koliko po načinu borbe. Komplikovan je to film, pomalo utopljen u pesmi koju izvodi Barbara Strejsend, no, poenta stiže do gledaoca koji želi da razmišlja. Habl Gardner i Kejti Moroski studenti su na američkom prestižnom koledžu u drugoj polovini tridesetih. Habl, poput Trampa, ispunjava sve uslove da nastavi svoj život privilegovanog smrada. NJegovim fakultetskim iskustvom dominira veslanje, atletika, umereno, civilizovano alkoholisanje, muvanje devojaka njegovog ranga sa poslednjom u nizu sa kojom bi trebalo da završi u braku, uopšte, hodanje okolo u džemperu sa velikim slovom napred… Kejti, sa druge strane, dolazi iz niže klase, ona je uljez, previše je svesna toga i opterećena, što njeno izgnaništvo čini još većim nego što bi prirodno bilo. Kako potiče iz siromašne, urbane jevrejske porodice, ideološki mora biti na levom delu spektra što, u njenoj specifičnoj situaciji, vodi ka aktivizmu, govorima i lepljenju plakata. Ona na Habla gleda u isto vreme i odozdo i sa visine, kao na klasnog neprijatelja, bezumnog i praznog. Sve se ruši kada profesor javno pročita njegovu priču. „In a way he was like a country he lived in. Everything came to easily to him, but at least he knew it. About once a month he worried that he was a fraud. But then most everyone he knew was more fraudulent“. O, užasa, prokleti gad je talentovaniji od nje i to ne zato što ume lepo da opiše simboliku vetra, već zato što ga, kao i nju, žulja društvo u kojem živi i još je sposoban da to predstavi u dinamičnom umetničkom delu. Tu stvari postaju jasnije, mali deo nje koji želi da bude deo ekipe i mali deo njega koji želi da bude van iste moraju se sastati. Naime, tokom života ne možete pronaći mnogo ljudi koji imaju sposobnost da vas iznenade. Nakon deset godina strasti i mučenja konačni problem nastaje tokom ere makartizma kada Habl, sada holivudski scenarista, reši da „glasa za Trampa“, tj. da se konačno vrati svojoj klasi i bude poslušni deo mašine, da odbrani svoju društvenu poziciju za koju je od rođenja učen da je najvažniji deo njega. Ne možemo ga preterano osuđivati, kao ni nju, ekstrovertnu osobu koja manjak umetničkog talenta nadomešćuje željom da menja svet. Jednostavno, suštinski su različiti i ostajanje zajedno bio bi nečiji ružan kompromis. Odakle bi onda crpli strast i privlačnost, iako nam je svima, uključujući i njih, jasno da u ostatku svojih života neće pronaći osobu koja tako uzbuđuje?

Dosadan sam samom sebi dok počinjem da kucam ovu rečenicu, ali čini se da u Srbiji imamo drugačiji problem koji se ne tiče načina borbe već potpunog sukoba vrednosti unutar jedne ljubavne veze. Ovlašćenja države, obavezno služenje vojnog roka, uloga crkve u društvu, da li osobe istog pola smeju da se ljube na ulici… Rekao bih da je sasvim prihvatljivo živeti uz nekoga ko sa vama ne deli stavove po ovim pitanjima i temama. Zašto? Zbog siromaštva, straha, neukosti? Da svedem na konkretan primer… Šta biste uradili kada biste svog ljubavnog partnera uhvatili da se smeje šalama Ivana Ivanovića?