Specijalni reporter sa "tih mesta"

Istvudu nije bilo u potpunosti dozvoljeno da ostvari svoj leoneovski ep, iz finansijskih razloga, jer je u pogledu ideoloških tih godina bilo dozvoljeno gotovo sve. Ali lujke su pronađene, što 1969. godine nije bilo preterano teško: Teli Savalas, Saterlend, zatim tip koji će u „Braći Bluz“ izgovoriti rečenicu „Ovo nije pesma Henka Vilijamsa“, Don Rikls, kako god da se zove glumac koji igra manijakalnog vozača tenka koji često u vazduhu oseća negativne talase, kao i još puno malih i nervoznih ili velikih i ćutljivih ljudi u čijim se očima čita uzbuđenje pobune… Među svima njima izvesni Din Stenton u ulozi „dobrog starog momka“ koji više peva nego što priča mada ni nekoliko dijaloških razmena nije za bacanje. Recimo, složi se da smrad poljskog klozeta u koji su nakratko bili zatrpani „nekako podseća na dom“. Ili, dok pakuju u kamion sanduke sa zlatnim polugama neko vikne „evo ga moj novi kadilak“ na šta Stentonov lik odgovori „ja ću sebi da kupim pik-ap“. Radi se o humoru zasnovanom na stvarnosti, na razmišljanju momka (mada Hari Din Stenton, kako će uskoro početi da se potpisuje, u to vreme već ima preko četrdeset godina) koji je rođen u govnima iz kojih je nakratko prevezen preko okeana da bi obučen u zelenu uniformu pucao po ljudima obučenim u sivu. I, onda, posle nekog vremena zauzetosti tim poslom odlučio da, kao onaj lik iz domaćeg filma čije oslobađanje besa i nasilja izaziva paljenje trake, „hoće svoj deo“.

U dokumentarnom filmu iz 2012. godine „Harry Dean Stanton: Partly Fiction“ Dejvid Linč ukratko propita Stentona o njegovom iskustvu iz Drugog sv. rata. – „Bio sam u mornarici, prevozili smo ljudstvo i municiju“, – „A gde si bio, u Tihom okeanu?“, – „Bitka za Okinavu“, nakon čega sledi kratak i ozbiljan pogled ka Linču. Biće da posmatranje hiljada momaka koji se iskrcavaju na kopno samo da bi im izgladneli nesrećnici iz rupa u zemlji bombama otkidali genitalije uradi nešto čovekovom licu. Pogledajte kako je Kurt Vonegat izgledao pre a kako posle čišćenja leševa proizvedenih tokom bombardovanja Drezdena. I Vonegat i Stenton svoj rat su proveli kao posmatrači direktne ili u bliskoj budućnosti izvesne smrti, te nije neobično da su obojica svoju terapiju, svoje podražavanje ka katarzi, pronašli u umetnosti. Stenton u dokumentarnom filmu kaže da on uglavnom nije glumio već je replike izgovarao kao Hari Din Stenton, puštajući kostimu da napravi lik, što je, naravno, „partly fiction“. Ne, njegovi mali ljudi koji viču ili još glasnije ćute tvore umetnički čin baš zato što Stenton dodaje tačnu količinu nestvarnog koja uništava banalnost. I uvek je na ivici, uvek odlazi u pravcu ideala da bi se na vreme vratio ka svakodnevici, pre nego što sam ideal postane banalan. U filmu „Tvin Piks: Vatro hodaj sa mnom“ ima scena u kojoj se Stentonov lik zagleda u prazno, pokuša nešto da kaže pa odustane, sve to traje ne znamo ni sami zašto toliko uzbudljivih desetak sekundi da bi se završilo replikom, „Vidite, ja sam već bio svuda… Samo želim da ostanem tu gde sam“. Da li Stenton u toj sceni na sebi primenjuje nekakvo metodsko ludilo, ili je odavno naučio da na svom licu minimalnim sredstvima prikaže izraz potpune užasnutosti a da pritom unutra ne mora da se dešava ništa? Možda je odgovor u njegovoj izjavi da je Linč hteo da on igra Hoperovog mentalnog bolesnika iz „Plavog somot“ što se nije dogodilo jer nije bio raspoložen da u tom trenutku svog života posećuje „ta mesta“. Hari Din Stenton – osvajač „tih mesta“, dovoljno pametan da zna da ih ponekad valja ostaviti tamo gde su. Ionako svi idemo u veliko Ništa u kojem se on od nedavno nalazi a kamion sa našim junacima iz poslednjeg kadra „Kelijevih heroja“ koji odlazi u pravcu srećnog zalaska sunca i švajcarskih banaka postoji samo na filmu.