Spora smrt neutralnosti

„Nikada ovo nisam naglas izgovorila, ali ponekad gledam ljude kao što su moji roditelji ili verenik, i ne osećam ništa. To nema mnogo smisla, zar ne?“, kaže ona. „Svi smo sami“, umiruje je on. Slobodoumne jedinke zaista jesu bile usamljene u Portugaliji, pod diktaturom koju je predvodio Antonio de Oliveira Salazar, stručnjak iz oblasti političke ekonomije. U to vreme, jedan zapadni diplomata će izjaviti da je posle „četrdeset godina represije, većina stanovništva dovedena u stanje apatije“.

Diktature nisu jednostavne i lako objašnjive, i dok premrežuju društvo često poprimaju lik Vođe, prvog među nejednakima. Britanski novinar Toni Hauard je, posle intervjua sa Salazarom 1961. godine, napisao: „Na licu gotovo prozračnom od beline, samo crne oči bile su žive i zainteresovane. Sve drugo na njemu delovalo je ugasnuto i beskrvno – od retke, očešljane kose, preko tankih, ravnih usta, do dugačkih, venama prošaranih asketskih šaka“. Ko je bio taj čovek iz noćnih mora koji je predvodio verovatno najkompleksniji projekat neutralnosti u 20. veku?

Rođen 1889. godine u seljačkoj porodici koja je bila u dobrim odnosima sa lokalnim zemljoposednikom, poslat je, kao inteligentan i vredan, u katoličku školu gde je, u zemlji oboleloj od nepismenosti, dobio osnovno obrazovanje. Hteo je da postane sveštenik, no, možda podstaknut društvenim promenama (transformacija Portugalije iz monarhije u republiku) Salazar 1910. godine upisuje studije ekonomije na pravnom fakultetu.

Dok u mladoj republici vlada haos (za deceniju i po: osam predsednika, 44 vlade, 21 revolucija/puč, učešće u Prvom svetskom ratu gde nespremna vojska biva tamanjena tokom nemačke prolećne ofanzive 1918. godine), Salazar postaje uvaženi profesor. Dnevna politika ga ne zanima, pa ipak 1921. godine ulazi u parlament kao jedan od trojice predstavnika Partije katoličkog centra.

Već u petoj deceniji života, predaje mandat posle prvog skupštinskog zasedanja. „Istina je da sam duboko antiparlamentaran“, reći će. „Mrzim govore, raspričanost, kitnjaste digresije, kada se strast baca uludo, ne u neku veliku ideju, nego u zaludnost, ništavnost sa tačke nacionalne dobrobiti“. 1926. godine, sledeći vojni puč obara vladu, Salazar prihvata funkciju ministra ekonomije, i posle par dana se povlači nakon što shvata da neće imati potpunu slobodu delovanja. Čini se da se radi o čoveku koji stvari radi apsolutno.

Koju godinu kasnije, od novog predsednika, vojnog lica, dobija uverenje da je došlo vreme za suštinske promene, svakako podstaknute svetskom ekonomskom krizom. Inspirisan papskom enciklikom iz 1881. godine „O novim stvarima – prava i obaveze rada i kapitala“ započinje projekat „Nova država“ („Estado novo“). Portugalija će biti ekonomski koncipirana kao samoodrživa korporativistička država, udruživanjem svih individualnih vlasnika kapitala po sektorima, sa prilikom za bogaćenje ali bez moći odlučivanja koje je odgovornost vlade.

Vlada pak, po novom ustavu (99,5% izašlih na referendum je zaokružilo „da“), nije odgovorna nikome, sa predsednikom nalik monarhu sa protokolarnim dužnostima, i skupštinom čija je podrška nebitna. Zapravo, u skupštini će u naredne četiri decenije biti isključivo predstavnici Nacionalne unije, osnovane 1930. godine kako bi se izvršilo ukidanje stranačke političke postavke.

Salazar postaje premijer i ministar svega bitnog, te podržava Fransiska Franka kojem putem portugalskih luka omogućava dopremanje oružja i opreme, uglavnom iz Nemačke. Pa ipak, sklonost ka religiji i otpor prema svim „izmima“ (komunizmu, pre svega) je ključ, i Salazar će nacizam i fašizam već tada smatrati za paganske društvene eksperimente bez utemeljenja u stvarnosti. Dok iz zemlje isteruje pronacističke radničke vođe, njegovih pet društvenih stubova su: Bog, država, vlast, porodica, rad.

No, iako je Bog bio na prvom mestu, katolička crkva je držana podalje od politike, i to od strane diktatora čija je kuća podzemnim prolazom bila povezana sa najbližim mestom za molitvu. A onda počinje Drugi svetski rat.

Sa tačke gledišta Velike Britanije (Čerčil je cenio Salazara, možda i zbog obostrane sklonosti ka održanju kolonijalnog sistema), neophodno je bilo sprovesti u delo neutralnost Španije. Salazar sa Frankom potpisuje Iberijski pakt, ključni instrument neutralnosti celog poluostrva, a Portugalija postaje kanal za bekstvo svih mogućih izbeglica iz Evrope ka Južnoj i Severnoj Americi.

Uz to, postaje i špijunska košnica na kojoj se tajna policija vežba za kasnije potrebe praćenja i ugnjetavanja domaćeg življa. Volfram je takođe bitna stavka portugalske upotrebljivosti za zaraćene sile. Vađen iz nacionalizovanih rudnika, Britaniji se prodaje legalno, a Nemačkoj na crno, što vremenom povećava i legalnu cenu. Visoka klasa se bogati, a evropski Jevreji sada pristižu u formi plombi pretopljenih u zlatne poluge. Izraz „volframista“ postaje sinonim za ratnog profitera.

Sa Španijom zadržanom van sukoba, i Azorskim ostrvima posle dugačkih pregovora ustupljenim na aerodromsko korišćenje Velikoj Britaniji i SAD (Salazar je još od ’39. bio ubeđen da će ulazak Amerike u rat odneti prevagu), Portugalija posle rata postaje članica NATO-a, a Trumanov državni sekretar Salazara naziva „nečim najbližim Platonovom kralju-filozofu što se danas može sresti“.

A narod? Bez pluralizma mišljenja, bez medija, bez savremene umetnosti, relativno sit i apsolutno uposlen (dobijanje otkaza je praćeno slanjem na fizički rad na državnim građevinskim projektima), sećajući se haosa sa početka veka, ćuti. Naravno, tajna policija, sa mrežom doušnika, gde nikad ne znate ko je sve u stanju da prenosi vaše intimne razgovore, glavni je sastojak pitomosti, dok sa Zelenortskih ostrva strah dodatno uliva kažnjenički logor, dražesno u narodu nazivan „kampom spore smrti“.

Ulazak u svetske organizacije čije članstvo čine isključivo (i navodno) slobodne, demokratske države počinje da menja Portugaliju. Vlast dopušta opoziciono delovanje, koje kontroliše putem tajne službe. Povratkom ekstremnih desničara u zemlju, na svežem opozicionom spektru stvara se haos. Postoji još jedan problem, vrlo srodan odnosu srpske opozicije prema Kosovu, ili predizbornim pipkanjima teme uvođenja sankcija Putinovom režimu.

Naime, svi portugalski opozicioni delatnici iz vremena nakon Drugog svetskog rata, osim marksista, slagali su se da je čuvanje velikog broja afričkih i nekoliko azijskih kolonija obaveza bilo koje vlasti. Ukoliko dodamo pomenuti rad tajne službe, te činjenicu da je Salazar bilo kakvu opoziciju dopustio samo zbog prihvatljivije slike društva za inostrane potrebe, jasno je zašto stopostotno učešće Nacionalne unije u parlamentu nije dolazilo u pitanje. Kako god, u predizbornim mesecima stvarala se predstava normalnosti.

Kolonije se ispostavljaju kao ključ za otvaranje brave koji će, na koncu, otvoriti put do „Revolucije karanfila“ 1974. godine, vojnog puča sa minimalnim brojem žrtava koji je podržan izlaskom maksimalnog broja građana na ulice. Inicijalno, kolonije su bile za vlast korisne sa finansijskog i propagandnog aspekta. No, od početka šezdesetih, opskrbljivanje afričkih pobunjeničkih grupa oružjem iz Sovjetskog Saveza dovelo je do potrebe sve većeg broja mobilisanih vojnih obveznika. U Angoli, više nego igde drugo (Mozambik, Gvineja Bisao, Zelenortska ostrva, korišćena u „golootočke“ svrhe…), pobuna se pretvara u rat, što besomučno košta i izaziva dve posledice.

Prvo, pod pritiskom nedostatka ekonomskih sredstava, Salazar ruši svoj samoodrživi, korporativistički sistem i otvara državu za strane investicije. Sa zapadnim korporacijama stiže i zapadna popularna kultura, i to istovarena novoj generaciji koja je počela da zaboravlja nedaće sa početka veka koje su odvele njihove roditelje ka prihvatanju stabilokratije kao najmanje lošeg sistema. Za objašnjenje druge posledice portugalskih kolonijalnih ratova valja se setiti dokumentarnog filma Kena Louča „The Spirit of ’45“ („Duh 45-te“, 2013).

Jedan svedok, objašnjavajući laburističku izbornu pobedu u Velikoj Britaniji u julu 1945. godine, tu veli da su po rovovima ubijali vreme, između ostalog, i bistreći politiku, zaključivši da nešto nije u redu sa državom koja očigledno ima sredstava za svetski rat a radničku klasu kod kuće pušta da se tokom noći smrzava i bori sa pacovima koji trče okolo.

U Portugalu nije bilo smrzavanja ali kvalitet života jeste bio najniži u Zapadnoj Evropi a nepismenost najveća, i pored značajnog unapređenja obrazovnog sistema. Konzervativnost vođe koji je smatrao da je obrazovanje pre svega odgovornost porodice – dakle, ko se kako snađe, dok je ženama svakako mesto pre u kuhinji nego u univerzitetskim amfiteatrima – prelivala se ka celom društvu.

Rat je, dakle, doneo osvešćenost i drugi ugao posmatranja na siromaštvo, kao na nešto što je – za razliku od Angolaca sa kalašnjikovima – moguće pobediti.

Salazar je, naravno, odbijao svaku mogućnost suštinske promene, pa vojni komandant Goe 1961. dobija naređenje da se od napada indijske vojske – u pokušaju izbacivanja poslednje kolonijalne sile sa svoje teritorije – brani do poslednjeg čoveka, a u slučaju poraza pobednicima ostavi zgarište. Na domaćem frontu, prvog političkog protivnika koji je imao šansu da pobedi na izborima (podržavali su ga svi opozicionari, od marksista do nacista) tajna služba 1965. godine ubija, zajedno sa sekretaricom, na teritoriji Španije. Portugalija je bila država izvesnosti iz koje se sve masovnije bežalo, najviše u spasonosnu neizvesnost Francuske.

Partija je bila izgubljena, i samo se moralo sačekati da gubitnik to prizna, za šta je prvo valjalo strpeti se do biološkog nestanka diktatora. Narod se saživeo sa svojim vođom i spasiteljem, što je bilo kakav prevrat odvodilo u domen nezamislivosti. Možda je tajna bila u Salazarovom opisu iz časopisa „Lajf“: „Bio je sve ono što većina Portugalaca nije: smiren, tih, asketa, puritanac, nezasit u poslu, hladan prema ženama“.

I, što je moj lični utisak, radilo se o čoveku koji nije bio ovisnik vlasti već odgovornosti, čoveku koji je imao ideju o jedinom načinu na koji njegova domovina može da opstaje – od danas do sutra, valja istaći – dok su sve negativne strane, poput omladinske organizacije nalik „hitlerjugendu“, bile nužno zlo u odbrani od društvenih potresa opasnih po sistem.

Spolja, portugalska stabilokratija je poslužila globalnoj svrsi za vreme Drugog svetskog rata, u određenoj meri i u prvim decenijama Hladnog rata. Ali promena je morala doći iznutra, dok je zapadni svet, licemerno, iz zarobljene države slao radijske poruke slobode ka Pragu i Varšavi.

Zapravo, ta gigantska radio stanica, glavna lokacija serije „Glorija“, savršeno je mesto na kojem se ukrštaju sve duži i prave 20. veka, čineći sliku toliko beznadežnu da spremno prihvatamo ubicu KGB-a kao glavnog junaka, potpuno prirodnog za identifikaciju.

Salazar, taj katolički egzistencijalista potpuno nezainteresovan za to šta će bilo ko od krvi i mesa o njemu misliti u budućnosti, umro je 1970. godine, dve godine posle moždanog udara. Navodno, kada bi povremeno dolazio sebi, uveravali su ga da je i dalje premijer. Da li je bio srećan dok je ponovo padao u komu? Ili je sreća samo za one koji gledaju dalje od trenutka?