Šta još može da nam oduzme dah

Ovih dana, kada se ljudska bića koja naseljavaju teritoriju Srbije navodno ponovo pitaju kojoj sferi uticaja pripadaju, tj. gde im je srce, a gde nagon samoodrživosti, nije loše razmisliti o ulozi koju je film „Top Gan“ 1986. godine igrao u tom beskonačnom procesu.

Prvi korak načinjen je 1948. godine, praćen džezom, San Remom, napadom rokenrola početkom šezdesetih, Letom ljubavi i njegovim okasnelim SFRJ sledbenicima iz sedamdesetih… A onda, u prvoj polovini osamdesetih Sovjetski Savez prolazi kroz poslednji pokušaj tamošnje tvrde struje da zaustavi samouništenje. Jugosloveni su sa bezbedne udaljenosti posmatrali to tužno balsamovanje, dok su im putem video klubova u domove stizale piratske kopije američkih žanrovskih hitova.

„Top Gan“ je, rekao bih, tada imao posebno snažan uticaj na starije osnovce i srednjoškolce iz urbanih sredina koji su još jednom podvukli zapadni svet kao onaj kojem žele da pripadaju. Svedoci smo današnje mitologizacije jugoslovenske stvarnosti iz davnih vremena, ali, ko je bio živ i umereno svestan pamti sive ulice i nekoliko „komision“ prodavnica, plave „titovke“ i crvene marame kojima smo se i dalje zaklinjali, dok još stariji znaju i za brkate podoficire naoštrene da im ogade celu jednu godinu tek započetih života.

I onda, pred vašim očima nizali su se prvi kadrovi „Top Gana“, sa suncem okupanim nosačem aviona, komercijalnom pop muzikom u pozadini, palubnim osobljem koje pleše dok pomaže lovačkim avionima da slete.

Zatim je tu pilot Pit „Maverik“ Mičel Toma Kruza, očigledno zadovoljan što je deo vojne sile, mlad, zdrav i na motoru divalj. Tvorci filma su, takođe, uspostavili vezu sa svim elementima popularne kulture koji mladog čoveka zadržavaju na zapadnoj strani Gvozdene zavese – dame se muvaju uz pesmu dvojca „The Righteous Brothers“, dok Maverikova sećanja na detinjstvo bivaju izazvana Prustovom madlenom u zvučnoj formi Otisa Redinga. Sloboda je motiv koji stoji u pozadini svega, i Maverikov nadređeni (ne igra ga bilo ko, već Tom Skerit iz „MEŠ“-a) će mu u ključnim scenama iznova ušrafljivati u um činjenicu da je sve što odluči stvar ličnog izbora. Moralo je delovati opijajuće.

Novi „Top Gan“ napada bioskopske blagajne šljaštećeg sveta čije sivilo se nalazi u sferi duhovnog. No, dok elipsoid blista, zidovi su ponovo podignuti, pa je jedna od kineskih korporacija povukla svoje finansijsko učešće (barem zvanično), a Rusija je u poslednjih par decenija osposobila svoju filmsku produkciju za stvaranje autohtonog visokobudžetnog kiča, te im uvozni više nije neophodan. Priznajem, kroz geopolitičku analizu izbegavam da se pozabavim samim filmom, ne znajući šta bi u njemu bilo najvrednije rečenice ili pasusa, ali hajde da pokušam od sižea…

Maverik, sada u kasnim pedesetim, stanuje u hangaru u kojem radi na osposobljavanju lovačkog aviona iz Drugog svetskog rata – deo prostora je i tepih, što je jasan znak skućenosti. Zbog nepristajanja na kompromise političarenja, i dalje je vojni pilot, sada na zadacima testiranja novih letelica. Prvih petnaestak minuta su i najbolji deo filma, sa Maverikom koji goni sebe i mašinu do deset brzina zvuka, dokazujući birokratskim nevernicima da bespilotne letelice nikada neće moći da zamene „pravu stvar“, u sekvenci što nas mora podsetiti na Sema Šeparda kao Čaka Jegera u „Putu u kosmos“ Filipa Kaufmana.

Kako god, mašina nije izdržala a pilot se katapultirao i preživeo. Ili nije? Pametnjakovići sa interneta imaju teoriju da je sve što se od tada dešava neka vrsta samrtničke fantazije na tragu „Događaja na mostu Sovine reke“ Embrouza Birsa, što bi imalo smisla uzevši u obzir sva iskupljivanja i svođenja računa, ali vratimo se u jednostavnu linearnost.

Da se njegovo najnovije oglušivanje o naređenja desilo koji mesec ranije Maverik bi bio ražalovan i oteran u penziju, međutim, obaveštajni podaci ukazuju da neimenovani neprijatelji Amerike (po geografskim karakteristikama, Rusi ili neki njihovi sateliti iz postsovjetske sfere) u tajnosti obogaćuju uranijum, što valja sprečiti brzom i efikasnom akcijom bombardovanja strane teritorije.

Stoga, Maverik, kao najstručniji za dejstva tog tipa, biva sazvan da preuzme instruktorski položaj u „Top Gan“ akademiji, u kojoj se nalazi i sin njegovog pokojnog kopilota „Gusa“. Kako to već ide, naš junak će morati da izgradi odnos sa mladcem (Majls Teler) koji ga krivi za očevu smrt, zadobije poštovanje jednog „Ajsmena“ nove generacije, te na koncu sam sedne u kokpit i preuzme odgovornost. Ima i ljubavna priča, u čijem građenju scenaristi (bilo ih je na desetine od 2010. kada je pokojni reditelj originala Toni Skot počeo da koncipira nastavak) vrše sopstveni rizični upad na stranu teritoriju.

Naime, Keli Mekgilis je svašta prošla od prvog „Top Gana“ i nalazi se u svojevoljnoj glumačkoj penziji iz koje bi je vlasnici novca lako poželeli izvući da nije gospođa u sedmoj deceniji života neopterećena svojim izgledom.

Meg Rajan („Gusova“ žena i majka novog pilota) je, pak, bila previše opterećena izgledom i sada je u stanju neupotrebljivosti, te u novom filmu figurira kroz Maverikovu repliku „obećao sam joj to pre nego što je umrla“. Srećom po scenariste kojima bi imperativ stvaranja potpuno novog lika zagorčao živote, u prvom filmu se na par mesta pominje Maverikova strastvena veza sa izvesnom ćerkom admirala, te sada dobijamo preterano raspisanu DŽenifer Koneli kao partnerku po godinama i glumačkoj „težini“ prikladnu Kruzu (mučenika, usput, iz nekog razloga stalno uparuju sa za glavu višim ženama).

Osamdesete su bile besramne u svojoj prenaglašenosti, pa je i u „Top Ganu“ homoerotičnost prelivala preko ivica kadra, fetišizacija mašina nadjačala ljubavnu priču, a sve zajedno bilo sasvim dovoljno da sama vojna akcija bude pre epilog nego poslednji čin.

Novi film, jasno akcioni/ratni po žanru – što se za stari ne može tvrditi sa sigurnošću – je dramaturški organizovan oko završne vojne operacije, dugačke i segmentne, dok sve drugo (prolaznost vremena, mentorstvo, nova/stara ljubav) biva prisutno kao ispomoć. Stoga, funkcionalan je i na velikom platnu smislen, sa glavnim junakom koji kadrove puni ljudskošću.

No, svet se promenio, uz sve zidove i ponovljene pretnje apokaliptičnim ratom, i bilo koji film više ne može biti previše bitan – izvan zarade koju je ostvario, naravno. A „Top Gan“ jedino može imati razlog postojanja ukoliko je veoma, veoma bitan.